Nacionalni identitet kao subjektivni doživljaj

Nataša NELEVIĆ, teatrološkinja i urednica časopisa za izvedbene umjetnosti i kulturu “Gest”, dramska spisateljica, članica NVO NOVA Centra za feminističku kulturu

Duško VUKOVIĆ: Šta za tebe znači nacionalni identitet i koliko ti je bitan?

Nataša NELEVIĆ: Nacionalni identitet …imam, ako to znači da sam u različitim trenucima svoga života imala isto uvjerenje da pripadam istom narodu i da je ta “istost” uvjerenja o nacionalnoj pripadnosti u stvari to o čemu ovdje govorimo – nacionalni identitet.

Pitanje koje se ovdje postavlja pokušavala sam sama sebi da postavim više puta. Pokušavala sam, naime, da zatvorim oči i uši i da – nezavisno od znanja o identitetima i, naravno, još nezavisnije od javnih reprezentacija i manifestacija nacionalnog – postavim sebi ovo isto pitanja – šta meni znači nacionalni identitet? Dakle, da bez pridikovanja samoj sebi, bez autocenzure, nekako prokrčim put do tog svog istinskog  doživljaja nacionalnog.

Našla sam da mi nacionalni identitet nešto znači. Teško mi je da objasnim šta tačno. Ne daje mi ni osjećaj svemoći, ni zaštićenosti ni besmrtnosti. Daje mi možda upravo to –  jednu od potpora za sopstveni identitet. Naučili su me da volim svoju naciju kao što su me naučili da volim neke druge stvari, da budem vjerna tome i ja se držim toga jer – to sam ja. Daje mi i osjećaj različitosti.

O svom nacionalnom identitetu mogu da mislim samo kao o subjektivnom doživljaju. Znam da je takvo stanovište problematično.  Da ne postoji neka nacija sa određenim objektivnim zajedničkim svojstvima, ja ne bih imala ovaj nacionalni identitet. A opet je to konstrukt, subjektivan doživljaj na koji je teško uticati objektivnim argumentima. Dokazivaće nam da nacija koju smatramo svojom ne postoji, što vjerovatno znači da nema svoj istorijski i kulturni  identitet i – nama će biti svejedno. Objektivno samo djelimično utemeljuju nacionalni identitet. Ostalo je subjektivni rad… Ja o svom nacionalnim identitetu, međutim, uvijek mislim kao o ličnom doživljaju (možda je to reakcija na silne napore da se nacionalno objektivikuje).

Ali, da se vratim pitanju…Da, nacionalni identitet ima značenje za mene naprosto  zato što je identitet. Ali, opet je drugačiji od drugih mojih identiteta. Nema veliku praktičnu primjenu. Rekla bih da malo utiče na moje odluke, da mi je manje važan od drugih identiteta, a ipak –  ponekad znam da se naljutim kada mi se osporava da sam to što mislim da jesam. Bolje rečeno – strašno naljutim. Opasan je to identitet, ipak…

DV: Ako je nacionalni identitet tek subjektivni doživljaj, znači li to da promjena okolnosti ili konteksta može dovesti do promjene toga doživljaja?

NN: Nisam rekla da je nacionalni identitet subjektivni doživljaj (rekla sam samo da ja biram trenutno da ga tako shvatam), već da je kombinacija subjektivnog doživljaja i objektivnih činjenica koje ukazuju na postojanje određene nacionalne grupe to (zajednički jezik, kultura, istorija). Mislim da polazi od nečega što jeste objektivno, ali se dalje razvija kao lični doživljaj u koji se integrišu emocije, različiti psihološki elementi itd. (Juče sam pročitala da je Nikita Mihalkov izjavio da je nacionalizam pitanje ljubavi prema ocu i majci i da on to tako shvata.) Zato mislim da je teško odgovoriti na pitanje da li se on mijenja onda kada se promijene okolnosti (na primjer, kada saznamo da je ono objektivno na čemu smo gradili identitet nepouzdano ili neistinito, iako je to sve, doduše, uvijek, nepouzdano).

Možda to zavisi upravo od toga koliko smo psihološki investirali u taj doživljaj. Nekome ko je manje investirao svakako bi trebalo da bude lakše da uvaži nove činjenice.

Ne mogu da pretpostavim šta bi se desilo sa mojim nacionalnim identitetom ukliko bih saznala nešto što bi u potpunosti dovelo u pitanje te objektivne elemente na kojima se on, ipak, temelji. Svakako mislim da ovaj doživljaj nacionalnog identitet koji sad imam ni tada ne bi nestao.

DV: Kakvo crnogorstvo bi moglo biti prihvatljiv okvir za sve u Crnoj Gori, nezavisno od etničke pripadnosti?

NN: Pokušaću da odgovorim na ovo pitanje tako što ću ovdje prepričati neke rasprave o spomenicima koje su vođene u mom prisustvu. Budući da se spomenici mogu smatrati prvorazrednim identitetskim pitanjem, mislim da te rasprave veoma dobro ilustruju problem koji imamo sa uspostavljanjem zajedničkog crnogorskog identiteta.

Dakle, u jednom društvu, u kojem sam bila i ja, nedavno se govorilo o tome kakav bi spomenik trebalo postaviti na Cetinju. Rekla sam da bi bilo dobro da se postavi spomenik prvim djevojčicama koje su ovdje 1875. godine krenule u školu. I tada sam čula da “to nije za spomenik” jer spomenik mora da predstavlja “opštu vrijednost”. Pokušala sam da dokažem da prosvećenost žena predstavljaju “opštu vrijednost”, da je to veoma važno za istoriju Crne Gore, za naš identitet…Jedan od prisutnih pokušao je da mi pripomogne: izvadio je telefon i pokazao nam fotografiju sa spomenikom koji prikazuje dvije djevojčice, koju je snimio u Belgiji (čini mi se). Ali, nije bilo podrške…

U jednom drugom društvu, jednom drugom prilikom, raspravljalo se o tome da li treba postaviti spomenik Kseniji Cicvarić. Rečeno je da je njen glas nešto što nas identifikuje svuda u Regionu. Ne mogu da se sjetim tačno koji su argumenti iznijeti protiv ove ideje, ali sigurno znam da u tom društvu nije bilo gotovo nikoga ko je iskreno vjerovao da Ksenija Cicvarić “zaslužuje” spomenik…

Prije možda godinu dana neki čovjek mi se javio telefonom i izrazio želju da se vidimo. Rekao je da je on u nekom odboru koji je inicirao podizanje spomenika ženi (ili bi trebalo ovdje napisati Ženi?) na Cetinju i da bi volio o tome da popriča sa mnom. Kada smo se sreli, predočio mi je ideju, za koju je rekao da uživa podršku “najviših instanci”, uključujući političke elite i predstavnike CANU. Objasnio mi je da to treba da bude spomenik Njegoševoj majci, s tim što bi trebalo da ima “i nešto od Bogorodice Filermske i kraljice Jelene”. Pitala sam ga zašto ne bi podigli spomenik ženama koje su tokom 19, pa i tokom 1. polovine 20. vijeka praktično jedine obavljale promet roba trgujući na Riječkom pazaru, da o tome ima sijaset dokumenata, da je to jedna divna priča o tome kako se tokom 19. vijeka crnogorska porodica emancipovala upravo zahvaljujući činjenici da su muškarci trgovinu prepuštali ženama. Bio je veoma razočaran mojim pristupom. Nije mi se više javljao…

To su te priče…

Mogla bih, možda bi i trebalo, da sada analiziram ove događaje…Ali, mislim da je sve veoma jasno. Kada budemo vjerovali da ta djeca koja su prva otišla u školu, Ksenija Cicvarić, žene koje su trgovale po pazarima itd. zaslužuju spomenike – tada ćemo imati crnogorski identitet koji će nam svima biti po mjeri. I kada prestanemo da Sv. Petra, učesnike Trinaestojulskog ustanka itd. pretvaramo u mučenike stopostotnog crnogorstva…Kada budemo spremni da ih sagledamo humano, kontekstualno, kompleksno i bez nacionalne panike…Kada prestanemo da svoju istoriju koristimo za proizvodnju jednog osiromašenog, nasilnog etničkog identiteta koji je danas neupotrebljiv…Kada naučimo da čitamo svoju istoriju, da otrkivamo u njoj nove tačke ljudskosti i zajedništva, i da volimo svoju istoriju, svoje pretke i pretkinje (a ta je ljubav, valjda, dio identiteta) umjesto da od njih pravimo nacionalistička strašila…

Nedavno sam pročitala jedan intervju u kojem jedan filozof kaže da Deridino shvatanje suvereniteta najviše odgovara pojmu “čojstva” kako ga je definisao Marko Miljanov, to jest da taj pojam uključuje odgovornost prema drugome na sličan način. Pomislila sam – eto, mogao se na toj ideji možda graditi politički projekat osamosteljenja Crne Gore jer i to čojstvo je valjda dio našeg identiteta. Ali, nije građen na toj ideji. Naprotiv. Projekat je građen na besmislenoj ideji etničke homogenizacije, na nekakvim smiješnim patrijarhalnim apsolutima koje dobar dio članova zajednice s pravom prepoznaje kao čistu agresiju.

Dakle, moguć je crnogorski identitet u koji bismo unijeli sve svoje druge identitete, uključujuć i etničke. Mislim da je malo ljudi u Crnoj Gori koji bi imali nešto protiv toga identiteta jer ga oni zapravo – već imaju.

DV: U e-mail komunikaciji nakon tvog prethodnog odgovora rekla si mi da te je taj odgovor rastužio. Šta te je to rastužilo i zašto?

NN: Da, razmišljanje o tome da li bi mogao da postoji crnogorski identitet koji bi integrisao i možda pacifikovao i emancipovao sve naše isključive etničke identitete može da bude deprimirajuće.  Barem je na mene tako – deprimirajuće uticalo razmišljanje o tome. Deprimirajuće zato što mi se učinilo da je takav identitet zaista moguć, ma koliko nam se činilo da to nije nešto što bilo ko ozbiljno uzima u razmatranje. I zato što sam pomislila koliko su veliki i nenadoknadivi naši gubici, individualni i kolektivni, zato što o toj mogućnosti ozbiljno ne mislimo.

Svi smo se već pomalo navikli na pomisao da živimo u državi u kojoj su na jednoj strani oni koji je obožavaju bezuslovno, kao vječnu ideju u apsolutnom umu, a na drugoj strani – oni drugi, naizgled pragmatični, koji kažu da će “voljeti državu kad ona bude voljela njih”, i koji je poistovjećuju sa državnim aparatom i političkim elitama.

I sve to, to shvatanje države kao nečega što nam je spoljašnje, što postoji izvan nas, na bilo koji način, što je hipostazirano ili nam pretpostavljeno – sve to mi se čini užasno pogrešno. Razmišljam o tome da bismo državu mogli shvatiti kao zajednički politički projekat. I o tome da smo svi mi politička bića kojima je država data kao prostor na kojem možemo da projektujemo tu svoju političnost i koliko gubimo ako ne koristimo tu mogućnost. I o tome, naravno, kako sve to uopšte nije moguće sve dok ne bude ojačan taj novi identitet koji bi nam omogućio da Crnu Goru prepoznamo kao svoj zajednički politički projekat uprkos svim našim etničkim razlikama.

To je ono što može da bude deprimirajuće kada mislimo o tome da li je moguć identitet koji bismo svi prepoznali kao svoj.

Objavio/la na 00:02. Objavljeno u Intervjui. Možete pratiti sve odgovore na ovaj post kroz RSS 2.0. You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed.

2 komentara za “Nacionalni identitet kao subjektivni doživljaj”

  1. danilo stojanovic

    Odlicnan tekst. Niko nije za neko metafizicko obozavanje drzave kao pojma. Medjutim, drzava je kuca u kojoj zivimo. Ako je lijepo uredimo svima ce biti udobno i lijepo – ako je devastiramo zivjecemo u rusevinama. Ljudi u CG lako zaborave na haos koji dolazi sa bezvlascem i nepravdom. Zato je neophodna drzava. I zato je neophodno razvijati svijest kod gradjana o ispravnom odnosu prema drzavi. Ovo nije tudja drzava (protiv koje smo se vjekovima borili). Ovo je nasa drzava. I bilo bi pozeljno da je svi zajedno ucinimo sto boljom.

  2. Politički izraz građana prema državi je nacija, a kulturni, tradicionalni, istorijski izraz građana je narod. Nacija i narod po pravilu ne moraju biti istoznačni, u narodu se rodiš i tu se nema što mijenjati, ostaješ to što si dovijeka, u naciju možeš ulaziti kad ti je volje i koliko ti je volja puta. Te dvije stvari, koliko se god činile sličnim, zapravo su potpuno različite i nesamjerljive jdna sa drugom, jer priopadaju različitim kategorijama

Morate biti ulogovani da bi komentarisali Logujte se

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register

VIDEO

© 2000 - 2017 PCNEN. All Rights Reserved. Log in -