U kakvoj su vezi “Pseci valcer” i predstojeci izbori

Piše: Tatjana Njezic

U kakvoj su vezi “Pseci valcer” i predstojeci izbori

Pseci valcer Leonida Andrejeva, u reziji Dejana Mijaca i u izvodjenju vrsne glumacke podele (Jasmina Avramovic, Branislav Lecic, Nikola DJuricko, Nikola Simic, Jelena DJokic) premijerno je izveden u nedelju na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorista. Rec je o tekstu pisanom jos 1916, uoci Oktobarske revolucije, kada je autor ziveo u Sankt Peterburgu, i govori o pojedincu nasuprot kolektivizmu. Pseci valcer je, po recima reditelja, komad za pse, odnosno za one koji su dresirani za izvodjenje neprirodnih pokreta poput pudlica u cirkusu. Govoreci za Blic News o motivima za reziju takvog komada, Mijac navodi da ga je privuklo to sto je rec o poemi i o usamljenosti.
– Uz to, nastojim da pratim ono sto je dominanta u socijalnom ponasanju. Tema o problemu usamljenosti upucuje na nesto sto je personalno. Medjutim, mislim da je vreme za sve nas takvo da je sve sto radimo, sto mislimo, sto cinimo, sto pokusavamo da odlucimo – u stvari jedan pritisak koji dolazi iznutra. Zapravo smo (samo)osudjeni na neku izolaciju i usamljenost.

U komadu je ocito da su likovi cesto losi ljudi?
– U trenucima intime i iskrenosti covek otkriva cesto i ono sto sakriva, ali uglavnom ono sto ne bi zeleo da saopsti – to nikada i ne saopstava. Malo mozda preuvelicava ili laze i obmanjuje. Usamljenost nije jednostavna boljka i ne moze se lekarskom intervencijom izleciti a kamoli da je onaj koji je oseca moze definisati. Naime, to je nesto u sta su gurnuti, na sta su osudjeni mnogi ljudi, pa i likovi u drami. I to, pre svega, od sebe. Jer, jednostavno nismo iskoristili svoju egzistencijalnu slobodu da se odlucimo na neki korak koji ce makar otvoriti proces ka resavanju tog problema.

Nije li ovo komad i o laznoj svesti?
– Da, i to onoj koja je useljena u coveka. Ima tu i prakticnih premisljanja koja su takodje obmane. To je nesto sto je prisutnije nego ono suprotno od toga, odnosno istina. Apsolutne istine, naravno, nema ali ostaje cinjenica da su lazi i (samo)obmane vazni pokretaci.

Cini se da ih na aktuelnoj drustvenoj sceni ima u izobilju?
– Svi nastoje da izbace i afirmisu neku laz. A istina je preduslov da se bilo sta promeni nabolje. Znate li da na Zapadu lekari imaju obavezu da vam kazu tacnu dijagnozu i prognozu? Kod nas to nije slucaj. Kod nas svi lazu, a narocito politicari. Svi ovi nasi politicari koji su na sceni vrlo dobro znaju da tek treba da puste vrezu i onda, posto im je plitko korenje, moraju da naprave duboku laz. No, ima tu nijansi, po mom osecanju. Ima nekih koji se koriste iskljucivo laganjem, ima onih koji se sluze zamajavanjem, a ima nekih koji hoce i da kazu istinu, koji kazu da ti problemi ne mogu da se rese tako sto cete, recimo, prespavati. Vidite, (samo)izolacijom se problemi ne resavaju
Izbori su, recimo, jedna obaveza, koju moras pametno da odmeris jer se to tice i tvoje dece i tvojih unuka i svega ostalog. Ne mozes kako ti corne, kako ti je volja. I ne onako kako bi ti u datom momentu mozda hteo, nego onako kako treba. Treba se dobro zamisliti i to glasanje pretvoriti u svoju odluku na duzi rok, sa svescu o njenim dalekoseznim posledicama. Licno mislim da mi zaista moramo, ali zaista moramo da uhvatimo voz sa tom Evropom, inace smo otisli u vraga, ostali u mracnoj zoni. Svako ko usporava i govori da postoje neke prece stvari nek razmisli ponovo. Prvo, ako ikako mozemo, uhvatiti vezu sa Evropom, pa cemo posle resavati druge stvari. Imam prilike da se bavim jednim od zakona o telekomunikacijama i informacijama. Da mi, nekom srecom, imamo pameti i da to usvojimo, bilo bi to na opste zadovoljstvo. To sto nam oni preporucuju – uopste nije protiv nas. Naprotiv! Bilo bi to ogromno rasterecenje. Hocu da kazem da su ti zakoni koji prakticno regulisu stvari daleko vazniji od zastava, ustava i slicno. To nam ne samo pomaze da bolje zivimo, nego nas postavlja na visi civilizacijski stepen.

Tim zakonom ste se, pretpostavljam, bavili dok ste bili u Upravnom odboru RTS-a. Sa kakvim ste osecanjem napustili to mesto?
– Sa osecanjem velikog olaksanja. Bio sam u glupom uverenju da radim neki drustveno koristan posao, buduci da su me vrlo ozbiljni ljudi pozvali i zamolili da to radim. To nikada nisam radio niti je to ikada bilo moje profesionalno opredeljenje; nije mi padalo ni na kraj pameti da u ovim godinama pocinjem neku drugu karijeru. Receno mi je da ce to trajati svega sest meseci, a oduzilo se. I sami znate kakve su sve igre bile sa tim zakonom. Cekao sam da se stvari rese i imao sam maksimum strpljenja. Kad se desio jos jedan obrt u toj igri, meni se ukazala povoljna sansa da se iz te price izvucem.

Sta mislite o sadasnjem celnom coveku televizije?
– Nista. Nemam vremena da o tome razmisljam. U cemu je prednost ove nove postave i ima li je – ne znam.

Vratimo se vasem pozorisnom angazmanu; od svih predstava koje ste radili, mozete li izdvojiti najdrazu?
– Ima ih par. Desetak od 140, ili tu negde… Imao sam i u prethodnom zivotu, pre nego sto sam dosao u Beograd, dobrih rezija, samo sto je to malo ko video. Kad bih spomenuo neke od tih naslova, ljudi ne bi ni verovali da je to bilo dobro. Medjutim, oni koji su ih gledali zapazali su to. One su mi, uostalom, stvarale prohodnost na bolja mesta. Nisam se nikada trpao, gurao i preporucivao, niti hvatao za ruku nekoga da bih nesto uradio. Uvek je to, tako, dolazilo vrlo jednostavno i spontano. Uvek je bio poziv koji odmerim da li je za mene ili nije, pa ga prihvatim, pa uradim. Radio sam svuda u onoj bivsoj Jugoslaviji i nigde nisam rezirao a da me nisu ponovo zvali.

BLIC NEWS