Dodirnut prašinom proljećnog polena, pobjegoh od dnevnih obaveza namjerno, na kratko, na Sajam. Posljednjih sto godina redovno im idem u vizitu, ne bih li je našao. Znate, ima jedna bajka za kojom tragam. Počinje sa bila jednom…  kao i sve pristojne bajke. Bila jednom ta bajka u mojoj ušnoj školjki, kao biser. A onda odlepršala kao plavi leptir, ostavljajući polenov trag za sobom. Otisnula se ko ukleta barka iz luke moje mašte i zaplovila morem bez kraja. Ili zajedno. Morem Beskraja. Ipak, zrnca naslova su svežanj ključića kojim otvaram davno zamandeljena vrata sjećanja. I traćim vrijeme. Ne. Greška u kucanju. Tražim vrijeme. I Nju u vremenu. Od Sajma do Sajma. I tako. Posljednjih sto godina. Nikad ne pitam imaju li je. Niti izgovaram naslov. Iako ga znam. Sam je tražim. Očima. Srcem. Jer to je moj usud. …Iza sedam gora, iza sedam mora… Da nađem to, ne znam što… Ako me pitaju šta tražim, odgovorim razledam. Ako me pitaju želite li nešto da vam preporučimo, odgovorim može.  Tako dobijam na vremenu dok prelijećem po štandovima. Jeste čitali Smrt i njeni hirovi, pitaju. Ne, kažem. Autor je Saramago. Ah, jako volim Saramaga. Onda da pakujem. Može, odgovaram. A Borislav Pekić? Novi Jerusalim? Nijesam čitao. Sličnih su senzibiliteta. On i Saramago, kaže prodavac. Baš dobro, kažem. Da pakujem. Da. I tako bi on pakovao, a ja klimao kao omađijan, da me Sančo nije vratio u stvarnost dajući mi znak da krenemo. Sančo je moj najbolji prijatelj. Sa njom sam i pošao na Sajam. Sančo ne traži nikakvu određenu knjigu. Ali mnogo čita. Kaže mi da je umorna od čitanja i željna života. I da ne može pošteno ni da se zaljubi. A uskoro puni tridesetčetiri. Mlada si ti Sančo, kažem.  Ona mi priča o filmu Revolutionary Road sa Leonardom Di Kapriom i Kejt Vinslet. Jesi gledao, pita me. Ne nijesam. Odgledaj, strašan film. O čemu se radi? O njih dvoje. Sve imaju, al im nešto fali. Kako se završava? Neću da ti kažem, kaže Sančo. Odgledaj. Znam, tužno se završava, kažem ja. Pa možda, kaže Sančo. Ali odgledaj. Insistiram da mi kaže kakav je kraj. Sančo žuti. U stvari ćuti. Prebrzo kucam, znate, jer moram da završim večeras ovaj blog. Obećao sam. Dakle, Sančo ćuti. Mislim da se završava samoubistvom, kažem ja. Ah, gledao si ga, pa mi se rugaš. Nijesam, života mi. Pa kako znaš. Eto nagađam. Čijim samoubistvom. Hm, čekaj da razmislim. Mislim da se Ona ubila. A, lažove gledaooo si ga. Nijesam, kunem ti se. Pa kako. Eto tako. Jeste ona se ubija. Žene snažnije vole, sa veće visine, i zato je njihov pad teži, kaže Sančo. Neću da gledam taj film, kažem Sanču. Ne volim tužne filmove. Dobro, kaže Sančo i kupuje mi Malog Princa, džepno izdanje. Trećeg Malog Princa kojeg imam. Nikad nijesam razumjela ovu knjigu, kaže Sančo. Što ljudi u njoj vide? Ali znam da je voliš zato ti je poklanjam. Moram i ja tebi nešto uzeti. Nemoj. Oću. Nemoj. E baš oću. Imam kući Parisku ženu od Pole Meklejn. To upravo čitam. Oću da ti je kupim. Da je uporedo čitamo. To je priča o životu Ernesta Hemingveja ispričana iz ugla njegove žene Hedli. Bljak. Sapunica, kaže Sančo. Nemoj mi je poklanjati. Nije sapunica. Umorna sam od čitanja. Oću da živim. Živi. Ali ću ipak da ti je poklonim. Ne. Kad već oćeš, kupi mi Dabogda te majka rodila od Vedrane Rudan. Dobro. Imate li Dabogda te majka rodila od Vedrane Rudan? Prodavačica traži. Poslije dva minuta. Nemamo. Eto nema. Onda kupi tu. Kako si rekao da se zove? Pariska žena. Ok. Dok je pakuju, bacam još jedan očajnički pogled na štand. Još nešto ste htjeli? Ne, ne, samo razgledam. Napiši mi posvetu, kaže Sančo. Evo ja ću ti je sama izdiktirati. Da posjetiš Pariz sa čovjekom koga voliš. Neću da ti napišem tu posvetu. Zašto? Zato što je to nemoguće. Kako? Pariz ne posjećuju zaljubljeni. Oni koji se vole, ako zajedno pođu tamo neće vidjeti Pariz. Zašto? Gledaće stalno jedno u drugo. Srijećem na Sajmu Isidoru. Dobila je na poklon knjigu pjesama Dinka Telećana. Oduševila se već poslije prve. Kaže prekucaće mi na Facebook da i ja pročitam. Ali tek poslije intervjua u novinama, za koje radi. Srijećem i Duška. Bivši blogeru, kaže. Smršao si. Ne, ne, nijesam bivši bloger. Samo nemam vremena. Zbog posla. Smršao jesam. Zbog posla. Smijemo se. Pokazujem mu Pekića i Saramaga. On meni Seneku. Kažem da sam ga vidio na televiziji. Ono sa biciklima. Baš mi se dopalo. Kad ih podižu uvis. Zove me da im se pridružim. Ne želim opet da se vadim kako nemam vremena. Oću, kažem. I stvarno oću. A oću i da je nađem. Moju bajku. Ali to neće biti ni na ovom Sajmu. Sančo i ja izlazimo. Uzimamo za kraj sa štanda Austrijske ambasade neki prospekt i besplatni pamflet na kome je odštamapno Pismo nepoznate žene Štefana Cvajga. Smiju nam se djevojke na ulazu – izlazu. Mada nijesmo naročito smiješni. Vitez Tužnog Lica od Manče i Njegov Sančo Pansa. Ne, nijesmo uopšte smiješni, kad bolje razmislim. Ali se i mi smijemo. Da li sada treba vi nama da vratite onaj euro koji smo vam dali kad smo ulazili? Da, da, kaže jedna. Vidite da znate proceduru, dobacuje druga. Pa, naravno, kad dolazim ovamo  već sto godina. Stvarno? I? I ništa, kažem. Dolaziću i narednih sto ako treba. Zašto? Sve dok je ne nađem. Koga? Bajku o grintavoj princezi.