I dalje u Beogradu katkad iščitavam dan bajate podgoričke Vijesti. Vidim, mnogi se i dalje bave podgoričkim moćnikom koji \”vaspitava\” moje kolege, ali – iako to osuđujem – neću se baviti Mugijem. O nečem drugom bih.

Piše: Dragan Banjac

I dalje u Beogradu katkad iščitavam dan bajate podgoričke Vijesti. Vidim, mnogi se i dalje bave podgoričkim moćnikom koji "vaspitava" moje kolege, ali – iako to osuđujem – neću se baviti Mugijem. Samo podatak njegovog cetinjskog gimnazijskog drugara i profesora prava (F.T.) koji ga pamti sasvim drukčijeg i krajnje učtivog, od koga je očekivao da novinarima kaže: "Pogriješio sam, cio dan sam u kancelariju, hajde da popijemo piće, a vi objavljujte što god želite…" O podgoričkom begu toliko.

O nečem drugom bih. Pre pet-šest godina(?), u vreme održavanja sastanka Igmanske inicijative u Cavtatu, bez obzira što dobro poznajem i veoma cenim sve njene aktere (Aleksandra Popova, Živorada Kovačevića, Zorana Pusića, Mladena Pandurevića, Vehida Šehića…) javnosti sam ponudio tekst u kojem sam podržao napore za ukidanje novonastalih granica na tlu bivše Jugoslavije, ali kada je reč o bosansko-hrvatsko-crnogorskoj tromeđi imao sam tanku rezervu i samo naizgled nekorektan predlog. U najkraćem, predlagao sam da se Hercegovcima i Crnogorcima najmanje petnaest godina zabrani odlazak u Dubrovnik, a da svi koji iz pravca Boke idu jadranskim putem (nekad se zvala magistrala) kroz Konavle i dalje do Neuma (do mesta Doli) prođu bez zaustavljanja. Ukoliko im se desi kvar na automobilu ili, nedaj bože, nešto drugo kvar bi valjalo otkloniti bez naknade i pružena svaka pomoć, uz preporuku da što pre – nastave dalje. Naravno, sa crnogorske strane, možda baš kod nekadašnjeg motela "Vinogradi" (da li postoji?) stajala bi tabla sa stotinu Crnogoraca (počeo bih sa Slavkom Perovićem i Markom Medom Salatićem, Sašom J. Markovićem…) za kojih to ne važi, druga na Ivanici mnogo manja, sa desetak imena ovih "odozgo" koji se nisu radovali bombama na Grad. Oba spiska nameravao sam sačiniti rado i bez naknade. Nije prošlo… I danas žalim.

Nekoliko godina kasnije iščitao sam u nekim novinama da surovi ercovi ponovo aktuelizovali staru ideju izgradnje puta "ka Novom", koja je nakon dosta otezanja s obe strane realizovana krajem prošle godine. Ništa loše, svaka gradnja zaslužuje pohvalu, ali me jedna nedavna turističko-patriotska reklama o bržem stizanju do "našeg" mora podsetila na gejačko-političke igre vezane upravo za izgradnju ovog puta. Ima otad možda sedam godina, podseća me dugogodišnji beogradski prijatelj (rođen uvde, u Bogradu, od roditelja Crnogoraca i jednog od onih koji na – meni – veoma prihvatljiv način ljubi taj prelepi krš, ali ga i kritikuje), kada je taj put htela donirati Holandija. Moj prijatelj (S.B.) se godinu-dve pre toga vratio iz Sjedinjenih Država (tamo je završio građevinski fakultet i više od dve decenije gradio male i velike kuće) i na nagovor uskog rođačko-prijateljskog podgoričkog kruga pokušavao se "staviti na raspolaganje" budućoj mladoj nezavisnoj državi kojoj bi mogao da bude od koristi. U početku ga je ujak (poznati reditelj, živi u Zagrebu) vrhu vlasti preporučivao "u diplomatiju", što je otpalo i pored jakih obećanja M.V., važnog "šrafa" (nije reč o Miodragu Vukoviću) koji je s njim i ujakom – dvaput  večerao.

Ponovo su ga se setili radi mogućeg angažovanja na izgradnji puta od Meljina ka Hercegovini. Ode kod resornog pomoćnika ministra (građevine), koji mu kaže da Holanđani (Vlada, valjda) za izgradnju navedene deonice nude donaciju u iznosu od 12 miliona maraka, dovoljno do hercegovačke granice. Visoki činovnik mu kaže da "s tom stvari" ne ide baš najbolje ("Oni izričito traže tender, a mi imamo dobrog izvođača…"). Kaže da je video neke papire, tražio svoje mesto u tom poslu, pitao da li su voljni da plate njegove usluge ("Nema problema!" prekrivalo je sva pitanja, ali i dalje u vazduhu visi problem holandskog insistiranja na prokletom tenderu. Pokušavao im je predložiti da "simuliraju" tender, da njihov izvođač "uvuče" najmanje dvojicu ponuđača izvođenja radova koji bi kasnije odustali… Ništa, kaže, ne prihvataju, a njega pitaju da li zna engleski. Kada im saopštava da je građevinu završio upravo na tom jeziku činovnik ga priupita da li bi bio voljan da u tom poslu bude – prevodilac. Inženjer S.B. se branio da to nije posao za njega i da nađu pravog prevodioca, a ovaj mu kaže da je to zbog "poznavanja meterije". Masiranje je potrajalo, na kraju ga je moj Jenki pitao da ga, slučajno, ne planiraju za rukovaoca građevinskih mašina… 

Holanđanima, siguran sam, ništa nije bilo jasno. Zašto neka tamo Crna Gora ne želi da im se plati izgradnja puta kroz njen zabačeni krš?! Čekali su godinu i po i – odustali od donacije. U međuvremenu iz vrha, odakle inače najlakše izlaze informacije, procurilo je da nije sve u "našem izvođaču". Slično je, kažu bilo i kada su završavani drugi putevi, strahovalo se da će "ovi odozgo", sa severa, pohitati "amo". Neka sačeka put ka Novom, tu je ionako mnogo glasača srpske opcije…

Put je napravljen ali je koštao 15 miliona evra! Ne samo da je moglo da bude jevtinije, moglo je i da ne košta. Posle svega manje je važno da li je Univerzal Montea, izvođač sa crnogorske strane, onaj o kome je davno govorio pominjani vladin visoki činovnik. Crna Gora izgubila "jabuku" koju je svojevremeno nudila Holandija, to je u svemu najjadnije. Ni moje table se ne postaviše, rušioci se i dalje banjaju – dole. Ili se, oni koji strahuju od "uhićenja", koristeći novu saobraćajnicu, kupaju u Herceg Novom, među "svojima".