Povremeno mi šaka dopadnu neke crnogorske novine. Ređe nešto draži nedeljnik \”Monitor\”, a od dnevnih katkad (i dalje sa dan docnje!?) prelistam one u kojima sam nedavno ostavio šugav trag
Piše: Dragan Banjac
Povremeno mi šaka dopadnu neke crnogorske novine. Ređe nešto draži nedeljnik "Monitor", a od dnevnih katkad (i dalje sa dan docnje!?) prelistam one u kojima sam nedavno ostavio šugav trag. Pre dve-tri nedelje s nevericom čitam da vaš premijer-predsednik-premijer… ima, beše u Sjedinjenim Državama (?), sto i nešto miliona dolara, ili evra. Pokažem novine jednom iskusnom liscu, Crnogorcu ovdašnjem koji je u svoje vreme stigao do vrha vlasti, "mogao da učini", što se kaže kod vas. Čita poslednji pasus, vraća se, kanda bi i treći put, potom baci novine (voli da naglasi da je prijatelj s potpisnikom teksta) i tiho pita: "Kako ovo može, pričao nekakav ambasador, bilo je i svjedoka… Niđe papira. Ne može i ne mora svima da se dopada, ali treba poštovati Njegovu poziciju. Zamisli da je neko Titu svojevremeno napisa’ da je neđe spakova’ vreću para, e jado moj, dobio bi taj porciju…", veli i dodaje da se ovde na Balkanu sve srozalo.
Razgovor me je podsetio na jedno ratno ćaskanje s pokojnim Izetom Sarajlićem u opkoljenom Sarajevu. Poznavao sam ovog velikog poetu i čoveka. Većina ga zvaše Kiko, ja Kika (iščitati kao uvojak kose) i rado sam s njim razgovarao. Da budem iskren više sam ga slušao, nekad i satima nakon što bi utihnule bombe koju su na grad slali dojučerašnji zemljaci što ih zavede onaj vaš Durmitorac. Jednog popodneva idemo "sigurnijim" ulicama i na petnaestak minuta šetnje pozdravi ga i do stotinu ljudi. Ti si Kika veliki, kao Dostojevski ili Andrić, rekoh mu, čekajući da "žestoko uzvrati". "Mogao bih ti", kaže, "na to sprdanje uzvratiti istom mjerom, recimo da će tvoje sarajevske reportaže dosegnuti one koje je Hemingvej slao dok je trajao španski građanski rat, ali neću. Znam da to govoriš i da zasmiješ one ‘tvoje’ gore i da nas ne gađaju", našali se zdravo. Na insistiranje da prihvati da je autoritet ili makar čovek od formata, Kika će ozbiljno: "A šta je (i ko) za tebe autoriret i, kako to reče, glomazan čovjek?" Sarajlić je, nema sumnje, imao dobar kantar i nije zakidao.
"Otkud god kreneš svud otanjilo. Da ostavimo naše stranačke lidere i novokomponovane vođe (s pravom ih Mirza Delibašić zove ‘miševi mekinjaši’) i uzmemo, recimo, Evropu. Osim francuskog predsjednika Miterana (Fransoa, prim. D.B.) ne vidim ni osrednjeg autoriteta na čelu bilo koje države. U(s)poredi Mejdžora sa Margaret Tačer ili ne daj bože sa Čerčilom, posljednje njemačke predvodnike sa Vili Brantom… Kažu da Rus 15 dana loče, onda ga toliko trijezne, u Italiji je posljednji laf bio Sandro Pertini… A naši, ova trojica… Bolje da zamuknem, ne vjerujem da će jednog dana i ulicu imati…" Pesnik zaćuta.
Da bih ga otkravio pominjem da smo ovde na Balkanu kroz istoriju redovno gradili narodne "veličine", potom ih rušili. Da nam je kompletna istorija poprilično sumnjiva… Kažem da sam bio prisutan kada su se "patriote", uglavnom sledbenici dvojice Hercegovaca (Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja), verale od Terazija do Slavije skidajući table s "neprijateljskim imenom", pominjem ko je sve izgubio, a koja fukara dobila ulicu. "Tačno je da smo mi ovjde skloni da male pretvaramo u ‘velike’ i ponovo ih (neki drugi, novi, da bi stavili svoje) na mjeru vraćamo. Ali, toga ima i u velikom svijetu, iako se oni u tome ne ističu koliko mi ovdje, više cijene i ne nulišu olako". Često se prisetim Sarajlića koji nas je napustio pre sedam godina (2. maja 2002.), a tekst u onim crnogorskim novinama dodatno me je ponukao da se dohvatim našeg ovdašnjeg odnosa prema stvaranju značajnih faca.
U Beogradu je, po ugledu na ostala mesta bivše Jugoslavije, mnogo velikaša izgubilo na značaju. Jedni su ispali iz čitanki i obavezne lektire, drugi ostali bez ulice, ali ne bih da se bavim spiskom i gradacijom (ne)pravde nego nečim naoko sporednim. Više od decenije zastanem kod nekoliko uličnih tabli u centru Beograda i podsmevam se tupanu koji ih je postavio. Ne ulazim u razloge preimenovanja već o obaveštavanju pučanstva da je za samo 125 godina (1872-1997) nešto bilo važno, prestajalo, potom ponovo dobijalo na značaju… Da bi glupost dobila na meri iznad sadašnjeg naziva stoji mnogo veći lim koji pogrešno ("raniji naziv ulica", a ne ulice) obaveštava ko je i kada dojahao-zajahao. Pogledajte sami, napominjem samo da je Edvard Kardelj na tabli bio tek pet godina, još za života…
Ni veliki svet, vele, nije mnogo bolji od nas, ludih balkanaca. Navešću dva (različita) primera. Setite se Džona Ficdžeralda Kenedija, ubijenog (1963) američkog predsednika. Gde sve nisu visile njegove slike, i mi smo ga slavili, ali T.C. Rivs (u monografiji "Pitanje karaktera") ga prikazuje kao čudovište, agresivnog egocentrika koji je sve podredio – uspehu po svaku cenu. "Od čoveka prosečne vrednosti plaćena štampa je načinila intelektualnu kulu-svetilju; seksualni nezajažljivac postao je dobar muž i idealni otac". Rivs navodi da ga je u politiku ugurao "bolesno ambiciozni otac, želeći da postane osnivač moderne svetske dinastije. Za vreme Žaklininih odsustava žene je dovodio čak i u Belu kuću, u toj trci gubio i vezu sa službom koja je nosila kofer sa atomskim šiframa i tako ugrožavao bezbednost zemlje". Ali Amerika ipak nije "nulisala" Kenedija, Švajcarska svog Viljema Tela takođe, koji je još početkom XIV stoleća (1307) digao zemljake na ustanak. Vekovima živi. Valjda zato što je gađajući jabuku na glavi svog sina imao i rezervnu strelu, za austrijskog ugnjetača Geslera (ako promaši jabuku) kome se (u selu Altdorfu) suprotstavio, ne želeći da se pokloni šeširu na motki, odnosno caru…
Đukanović mi se ne čini baš tako velikim, ali ni malim, koliko god da sam ga, svojevremeno i povremeno, "krnjio". Ni njegov napadač nije talašika, ali ne bi bilo zgoreg da sami otpočnemo da zavodimo red u svom zanatu koji je kaljav koliko od nas toliko i od "velikaša" kojima neki od nas najpre služe, potom im okreću leđa. Inače, nemam problema sa autoritetima. Video sam (izbliza) Tita, nikad nisam bio uz Slobu, prijateljovao sam sa Ivanom Đurićem, poznajem Latinku Perović, Mirka Tepavca, Radomira Konstantinovića i Mirka Kovača, često pijem kafu sa Filipom Davidom, decenijama sam prijatelj sa Draganom Kapičićem…
Zaista interesantna tema. I veoma kompleksna, jer je tesko dati odgovor na ovo pitanje.
S jedne strane, cinjenica je da se preko napada na licnost Predsjednika drzave (bilo koje) cesto ozbiljno narusava i funkcija (institucija predsjednika). To je veoma stetno po tu drzavu jer njegov nasljednik – ma koliko bio bolji i “veci” kao covijek – moze imati ozbiljnih problema sa nedostatkom vjere u instituciju (drzavu). Posebno je to opasno ako se, pritom, sluzi sa laznim, “fabrikovanim”, pricama i olajavanjima. A veliki ljudi ionako izazivaju veliku zavist i zlobu malih ljudi. Pitanje je samo koliko su “veliki” da prezive ujede tih “komaraca”
Nas problem i jeste u tome sto mi nikada nijesmo izgradili institucije. Naprotiv uvijek smo ih podrivali – sada vise nego ikada prije.
Ovo je posebno opasno kada se ima u vidu da se te “politcke velicine” formiraju u medijima. I da je prava vrijednost manje vazna od “image”-a. I u tome nema razlike izmedju politickog i poslovnog marketinga.
No, cinjenica i jeste da smo “otanjali” jer “velikih” ljudi u politici rijetko ima. A rijetki su i prije bili. Ni Francuska nije nasla novog De Gol-a, Engleska Churchill-a, a USA – Jeffersona ili Linkolna.
Interesantno je da je slicnu temu nedavno dotakao R. Brooks u New York Times-u. On je pisao o tome kako se izgubilo “dostojanstvo” politicara, a da Obama vraca to svojstvo na politicku scenu. I on je smatra da je to bio, i jeste, “problem”.
No u praksi je tesko razdvojiti covjeka od funkcije. Tako da bi idealno rjesenje bilo da na celu drzave (najvece funkcije) imamo i velikog, dostojanstvenog, covijeka.
No, u uslovima gdje se sistem vrijednosti ozbiljno narusio – kao kod nas (na Balkanu) tesko ce neki zaista veliki covijek isplivati u ovoj politickoj mocvari punoj “krokodila”. Ako se uopste usudi da udje u nju?
U svakom slucaju, trebalo bi sto vise razlikovati status i funkciju od licnosti koja obavlja te funkcije. Jer predsjednici (bolji ili losi) se mijenjaju – a drzava ostaje.
Naravno, uvijek ce biti politicara koje ce vjerovati u “L'Etat ce moi” (“Drzava to sam ja – Luj XIV).
i podanika koji ce mu (po)vjerovati.
Ja sam jednom vidio izbliza Medzika Dzonsona…
Dakle, novinari ne treba da napadaju nevelikog al’ ni malog Mila bez materijalnih dokaza. Zbog Njegove Pozicije, prije svega. Institucije koju predstavlja. Da drzava ne bi pretrpjela stetu. Uostalom, i kad su se svercovale cigarete i skupljale te pare, sve je to bilo u korist i cast Drzave. Novinari ne treba da smetaju ako nemaju “papira”
Gospodine Stojanoviću, uživao sam iščitavajući Vaša zapažanja na ovu temu, čak bolja od mog pokušaja. Nisam znao za tekst u New York Times-u. Naravno, ne sumnjam da je Bruks pogodio “u sridu” tvrdnjom da se izgubilo dostojanstvo političara. Ipak, ne bih se usudio reći da sadašnji američki predsednik “vraca to svojstvo na politicku scenu”. Malo je rano, tek je stupio na veliku (najveću) scenu, iako je (za sada) sve na njegovoj strani. Nadalje, ne vidim da je “u praksi tesko razdvojiti čovjeka od funkcije”. Šef države za vreme dok obavlja tu časnu funkciju gotovo da nema privatnost i ne može da se druži sa bitangama i (tobož da bi se relaksirao) satima s njima sedi na javnom mestu ili sumanuto juri devojke.
Savršeni,
Kada bih Vam pobrojao koga sam sve video izbliza verovatno bi Vam se slošilo. Ali, da ne bude zabune, bideti slavnog Medžika je zaista velika stvar.
Inače, nisam direktno mislio na crnogorskog predsednika. Pominjanje njegovih para samo je povod, u pitanju je princip, klutura i pristojnost ako hoćete.
Na kraju ovde kod nas (Balkan) u poslednje vreme je praksa da mali od kužine šilje onu stvar na “velike”, ovi na to ne daju ni pet para, bilo da se radi o izmišljotinama ili, što je mnogo gore, o istini, manguparijama “velikih” za koje postoje dokazi.
Pa nijesam bas siguran da bi mi se slosilo gospodine Banjac. Bice dovoljno da Vam pomenem dvije epizode: u jednoj prilici vidio sam izbliza (na nekih 5-6 metara udaljenosti) Novaka Kilibardu i Vojislava Nikcevica (zamislite, u toj srecnoj prilici sam “ubio” dvije muve jednim udarcem!); u drugoj prilici sam na Molitvenom Dorucku organizovanom u mom gradu sjedio pored Petra Stolice, i cak s njim izmijenio nekolike rijeci. Pa Vi vidite…
G. Banjac hvala na komentaru (i komplimentu).
David Brooks je objavio komentar prije 3-4 dana. Povod su bili skandali Republikanskih senatora i guvernera – a i opste opadanje standarda govora i ponasanja kod najvisih predstavnika vlasti. On je naveo da je G. Washington imao 100 pravila kako da se “ponasa” u javnosti. Pa je pomenuo Obamu kao politicara koji je “uzdrzan, smiren, civilizovan i dostojansven” sa dobrim brakom , itd. kao kontrast licemijernim republikanskim liderima koji propovijedaju protiv grijehova drugih – a sami su skloni da cine i vece grijehove. Sto je interesantno D.Brooks vazi za “konzervativnog” komentatora.
Slazem se sa vama da je za konacan sud o Obami isuvise rano. Medjutim Brooks-ove primjedbe stoje – Obama ima dostojanstveno drzanje i ponasanje – primjereno funkciji koju vrsi. Za razliku od jednog Beluskonija npr.
Mislim da je vasa tema vazna i da je steta sto je tako brzo “sklonjena” Mozda bi PCNEN trebao da koristi formu bloga B-92?