Kulturološki gledano, u istoriji mnogih naroda bilo je možda previše bola, užasa i brutalnosti.

Osobe koje su žive balsamovane, zabrana odlaska u WC na tri dana ili odsecanje prsta za svakog preminulog člana porodice samo su neki od najbizarnijih običaja svih vremena.

Evo pregleda nekih od najneobičnijih tradicija na svetu.

1.Svojeručno balsamovanje

U severnom Japanu postoji struja budističkih monaha koji cene svoja tela i posle smrti. Naime, pre nego napuste ovaj svet, monasi su odlučili da sami sebe mumificiraju. Kako? Tri godine pre nego što se reše da umru(?) monasi se hrane isključivo semenkama i korom drveća, a piju čaj od stabla uruši. Ovakvom ishranom oni praktično „lakiraju" svoj želudac i creva.

U poslednjoj fazi balsamovanja, monasi se zatvroe u grobnicu veličine omanje kutije – taman da u nju mogu da sednu u položaju lotosa. Grobnica ima malu rupicu kroz koju ulazi vazduh, a „živo" zakopani monah pri ruci ima omanje zvonce, s kojim svako jutro obaveštava ostale da li je još živ.

2.Hrana za ptice

Nekada je na Tibetu delimično postojala praksa da se pokojnik ne sahrani u zemlju kako ga ne bi pojeli crvi. Ono što su oni radili nazivali su nebeska sahrana, jer bi se leš pokojnika raskomadao i bacao na obližnji proplanak kako bi ga pojeli lešinari. Ono što je još bizarnije jeste podatak da su pojedini Tibetanci prvo odvajali meso od kostiju, dok su s druge strane, neki mleli ceo leš i mešali ga sa mlekom jaka. Sve to, valjda, da bi bebe lešinari lakše pojeli obrok!

3.Pokojnik na lomači plus žena

Nekada popularni, a danas gotovo izumrli, hinduistički običaj da se pokojniku koji gori na lomači „pridruži" i supruga još uvek izaziva oprečna mišljenja. Naime, još uvek se vode rasprave da li su žene pokojnika dobrovoljno uskakale za mužem u plamen ili je društveni pritisak bio toliko jak da nisu smele da odbiju.

4.Ljudske žrtve

U drevnim civilizacijama najnormalnije je bilo nekom bogu prineti i ljudsku žrtvu. U tome su verovatno prednjačile Maje i Asteci. Načini žrtvovanja variraju od odsecanja glave, „živog" sahranjivanja i spaljivanja, pa do zdravoseljačkog kasapljenja nožem. Žrtve su takođe bile krajnje raznolike – od dece i devica do zatvorenika i neprijatelja. U današnje vreme praksu žrtvovanja ljudi imaju još neke tantričke sekte u Indiji, nekoliko plemena u subsaharskoj Africi, ali i „frikovi" koje kazneni zakon definiše kao serijske ubice.

5.Ukalupljivanje stopala

Ovaj opštepoznati kineski običaj trajao je deset vekova (od 10. pa sve do početka 20.veka). Devojčicama starosti od oko šest godina, u želji da im stopalo ostane dugo svega 10 do 15 centimetara, „bolesna" zajednica bi odsekla nokte, slomila nožne prste, gurnula ih ispod stopala i umotala noge u krvavu svilu.

U pojedinim slučajevima proces bi bio potpomognut usecanjem tabana. Zbog nedostatka cirkulacije, devojčicama su otpadali prsti i komadi mesa, a posebno je bila na ceni dužina od 7 i po cm. Proces je trajao dve godine, a rezultat deformisanog stopala bio je erotski „potpaljivač" kineskog muškog roda.

6.Harakiri

Samurajska pravila ponašanja (bushido) tačno propisuju šta je je potrebno da se učini u situaciji kada se padne u neprijateljske šake ili u slučaju izgubljene časti. Ne bi li izbegao sramotu zarobljeništva ili smrti od tuđe ruke, samuraj bi izveo ritual sepuku, poznatiji kao harakiri. Okupao bi se, obukao čisti beli kimono, pojeo svoj najdraži obrok, napisao oproštajnu poemu, a asistent bi mu na tacni doneo tantō, ritualni nož. Onda bi samuraj „nabio" nož sebi u stomak i povukao s leva na desno. Pomoćnik bi tada dovršio posao tako što bi mu odsekao glavu.

7.Odsecanje prstiju

Žene u plemenu Dani u Indoneziji verovatno preživljavaju noćne more na pomisao o smrti u porodici. Možda zbog toga što će izgubiti nekog milog i dragog, ali sigurno zato što će im iseći gornji deo prsta na ruci sa svakim umrlim članom familije. Najbolja stvar koju nekome tamo možete poželeti svakako je – što manje rodbine. Običaj se, na sreću, više-manje prestao praktikovati. Što, naravno, ne znači da će isečeni prsti ponovno da izrastu.

8.Kastriranje

Ljudi bez testisa napisali su nekoliko prilično bitnih poglavlja naše istorije. Bilo da su imali izuzetnu političku moć u carskom Japanu, za vreme vladavine dinastije Ming od 14. do 17. veka, bilo da su od 16. veka na dalje uveseljavali hrišćansko društvo pevajući u crkvenim obredima. Španija i Italija se posebno ističu. I dok su se teolozi prepucavali da li je uklanjanje testisa greh, Crkva je uživala u njihovim glasovima u Sikstinskoj kapeli, a zahvaljujući papi Leonu XIII i Tomasu Edisonu, imamo i snimak poslednjeg oriđiđi pevačkog kastrata, Alesandra Moresija iz 1908. Naime, Papa je zamolio naučnika da donese svoj fonograf u Sikstinsku kapelu ne bi li ovekovečili taj anđeoski vokal.

9.Polivanje mlade

U nekim delovima Škotske još je na snazi predbračni ritual polivanja mlade svakakvim djubretom. Najčešće se pravi smeša od pokvarenog mleka, jaja, perja i šta god ime se trulo nađe pri ruci. Mlada se time polije i onda šeta po ulici. Poenta je da ako preživi taj užas, sve strahote braka svladaće k'o od šale. Mnogi bi i danas pristali na užas smrdljive smese, samo da ne moraju pola života da provedu u „okovima" braka.

10.WC zabrana

Etničko društvo Tidong, sa azijskog ostrva Borneo ne veruje toliko u uzdržavanje od predbračnog seksa koliko u uzdržavanje od postbračnog WC-a.

Naime, tri dana posle venčanja mladencima je zabranjeno korišćenje Urinarnih i analnih otvora, baš kao i kupanje. Prema ovom sadističkom verovanju, tri dana nesluženja kupatilom trebalo bi rezultirati dugim, srećnim i plodnim brakom, a vrlo verojatno i još dužim sedenjem na školjki četvrtog dana. Novopečeni bračni par iz razumljivih razloga pazi koliko i šta jede, faktički ništa, a sve to budno nadgledaju članovi porodice.

Tportal.hr