Ritual nošenja štafete osmišljen je prije šezdeset godina i trajao je pune 42 godine (1945-1987). To je bila ideja omladine Kragujevca, čije je Odjeljenje za sport i fiskulturu osmislilo masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije.

Prva štafeta mladosti pošla je iz Kumrovca, Titovog rodnog mesta. Svake naredne godine ona je polazila iz drugog mesta, iz druge republike, obeležavajući datume događaja iz istorije jugoslovenskih naroda i narodnosti.

Štafetne palice nošene su širom Jugoslavije, po nekoliko meseci, unapred utvrđenim maršutama.

Nosili su ih ronioci pod vodom, planinari je iznosili na najviše vrhove, sa njom su padobranci iskakali iz aviona, mornari je prenosili preko mora, a one minijaturne i najlakše nosili su golubovi pismonoše.

U početku radijom, a kasnije i televizijskim izveštajima, javnost je svakodnevno informisana o kretanju štafete i pratećim programima i proslavama.

Tokom prvih 12 godina napravljeno je više od 20.000 štafetnih palica, 10.286.500 nosilaca pretrčalo je 877.000 kilometara.

Štafete su najčešće pravljene od drveta ili metala, a zajednički element bila im je petokraka ili buktinja na vrhu. Autori štafeta bili su, uglavnom, anonimni, najčešće pioniri, radnici, seoska omladina…

Na završnoj svečanosti na stadionu JNA, 25. maja, Titu je štafetu uručivao najbolji omladinac.

U prvoj štafeti učestvovalo je 12.500 omladinaca koji su, pretrčavši trasu dugu 9.000 kilometara, Titu predali prvih devet štafetnih palica i "Plavu knjigu" sa 15.000 potpisa omladine Šumadije.

Prvu štafetu predao je Titu Mika Tripalo, tadašnji predsednik CK Narodne omladine Jugoslavije, a poslednju, sedam godina posle Titove smrti, kada je održana završna proslava Dana mladosti, "pionirka širokog osmeha" Rejmonda Bročaj iz Gnjilana predala je štafetu Haimu Redžepiju, tadašnjem predsedniku Omladine Jugoslavije.

Ta posljednja štafeta bila je urađena od pleksiglasa, sa osam kapi krvi koje, gledano iz današnje perspektive, mogu nesvesno nagoveštavati početak prolivanja krvi na prostorima bivše Jugoslavije.

Mnogi istoričari i dalje pridaju odgovarajuću pažnju činjenici da je Jugoslavija za vreme Titovog života bila poznata i priznata zemlja širom sveta i ne retko ocenjuju da se ona posle njegove smrti i procesa nastalih posle pada Berlinskog zida nije mogla očuvati.

Zato brojni "jugonostalgičari" o životu pod Brozovom vlašću ispredaju "ružičaste bajke", koje su, kako kažu, nestale njegovom smrću.

Tvrde da je njegova epoha bila nekakvo zlatno doba i sa sentimentom se sećaju vremena kada se "radilo i lepo živelo".

Ipak, nesumnjivo je da je Josip Broz-Tito obeležio jedan period u našoj i svetskoj istoriji – na različite načine.

Tanjug