Radomira Ivića (69) zastavnika u penziji, najlepša životna sećanja danas često odnesu na šesnaest godina dugo vojno služenje na Titovom školskom brodu "Galeb" i na vreme kada je, bez vize, obišao 50 zemalja sveta.

U ta, kaže, divna vremena, on se i sad vraća sa setom, poštovanjem i ponosom.

"'Galeb’ je bio i ostao jedini brod na svetu na kome se okupilo najviše predsednika država. Tog 11. avgusta 1976. godine, prilikom održavanja Samita nesvrstanih u Kolombu, na večeru je stiglo čak 76 delegacija. Svi su u roku od pola časa bili smešteni na tri palube ‘Galeba'", seća se Ivić.

Zastavnik je poreklom iz Vagana kod Glamoča, a sa 15 godina upisao se u vojnu školu u Puli. Tu je, 1956. godine, kao pitomac, prvi put i video Tita kad je u brodogradilište dolazio predsednik SSSR-a Nikita Hruščov.

"U Divuljama je načelnik Školskog mornaričkog elektronskog centra bio Vidoje Žarković, kasnije član Predsedništva SFRJ. Njemu su me poslali jer sam se bunio zašto se za Titovu posetu pojačava hrana i uređuje krug. Smatrao sam da treba da život predstavimo onakvim kakav je, a ne da ga tada šminkamo. To sam video kao laž", slikovito dočarava svoju tadašnju narav Ivić. Nije, kaže, kažnjen, jer je Žarković shvatio o čemu se radi.

Ivić je na "Galeb" prekomandovan 1964. godine kao mlad vodnik i tu je proveo devet godina. I nakon prekomande, narednih sedam godina je kao vrstan elektroničar određivan za dežurstvo i putovanja na "Galebu" kad god je Tito njime negde kretao.

"Tito je svaku noć na brodu u kino-sali gledao jedan ili dva filma, raznih žanrova. Ja sam uvek dežurao kod kino-projektora. Jednom je sa njim bio princ Sihanuk, predsednik Kambodže, i gledali su desetominutni žurnal ‘Tito u Kambodži’. Odjednom, nakratko je nestalo tona. Nisam stigao ni da reagujem, Tito je ljutito ustao i izašao. Bilo je straha, ali niko me nije dirao. Nakon četiri godine on me sreo u Miločeru. I zamislite šta me pitao? ‘Je li, kad će početi onaj nemi film?'", prieća se uz osmeh Ivić.

Jednom su posada i brod tri dana čekali na Brionima da se Tito ukrca. Bilo je, kaže, strogo zabranjeno bacati smeće napolje, tako da je određen jedan zavučeni ugao na brodu. Kad je Tito došao, ispred smeća je postrojen špalir za doček.

"Čak ni to nije moglo da promakne Titu. Pitao je: ‘Šta ste postrojili vojsku da ja ne bih video to smeće?’ Kad sam mu rekao o zabrani izbacivanja smeća, dodao je: ‘A da, to ovi odozgo ne daju da se baca'", čudi se Ivić i danas tom odgovoru. Kao da je, kaže, bilo nekoga iznad njega.

Na višemesečnim putovanjima "Galebom", na kome je bilo 165 članova posade, Ivić često nije spavao i po 15 dana, ali tvrdi da to, kao ni bilo šta drugo, nije bilo teško.

"Tito nam je svima ulivao neopisivu energiju. Tada mi je mogao biti otac ili deda, a spavao je samo po tri-četiri časa, i nastavljao s radom. Bilo bi me sramota da i ja ne mogu podneti malo više napora od prosečnog čoveka", priseća se Ivić.

Kao nagradu za zalaganje, Ivić je dobio fotografiju s Titovim potpisom koju mu je tadašnji predsednik SFRJ 1976. godine u Kolombu lično uručio. Između 500.000 dinara, što je bila suma u visini dve plate, i te Titove fotografije, Ivić je izabrao ovo drugo.

"Zbog lepog i dugog sećanja, i zbog ponosa mojim unucima. Novac bih svakako potrošio", kaže on.

Ivić se seća i zadnjeg susreta s Titom. Bilo je to 1979. godine u "Lori". Iako bolestan, kaže, Tito je održao predavanje za 40 starešina.

Radomir Ivić penzionisan je 1992. godine u činu zastavnika. Ratna dešavanja prisilila su ga da se s porodicom početkom devedestih iz Splita preseli u Banjaluku. Još se, kaže, privikava, jer ne dozvoljava da mu ružni događaji iz ovih ratnih godina zasene sjećanja na nekadašnji, lep život.

Nezavisne Novine