Dugo se pogrešno verovalo da zajednice mrava počivaju na jednakosti i saradnji, nova istraživanja su pokazala da nije tako. I oni su podli i samoživi, gotovo kao ljudi

Još jedna zabluda mora na smetlište istorije, da se tako izrazimo. Dugo se verovalo, naime, da mravlje zajednice počivaju na jednakosti i saradnji, nova istraživanja su pokazala da nije tako. I ovi insekti (proučava ih nauka entomogolija) su, po svemu sudeći, podli i samoživi, gotovo kao ljudi.

Naučnici predvođeni Vilijamom Hjuzom sa Fakulteta bioloških nauka Univerziteta u Lidsu (Velika Britanija) su, upravo, obelodanili nalaze svojih proučavanja u uglednom časopisu „Spisi Nacionalne akademije nauka (SAD)", koristeći „nasledne otiske" (DNK) pet kolonija mrava koji grickaju lišće. Izgledi da larve postanu kraljice uveliko zavise od toga ko im je bio otac.

Prethodno su pogrešno pretpostavljali da su životinjice poznate po marljivosti usavršile zadivljujuću veštinu udruženog rada i sposobnost da dobrobit zajednice stave ispred vlastitih briga i koristi. Sada se odjednom pokazuje da to, baš, nije tako. Upravo je suprotno: kolonije mrava su, zapravo, leglo podlog, sebičnog i potkupljivog ponašanja.

Da li su ljudi, u stvari, sve ove podlosti naučili od dotičnih insekata?

Krivica za to je na kraljevskoj porodici iliti mužjacima koji nose kraljevski gen.

Naučnici su otkrili da pojedini mravi prenose gen ciljano (selektivno) da bi osigurali da potomci postanu kraljice koje se razmožavaju (reproduktivne), a ne obični radnici. Retkost kraljevske linije je evoluciona strategija vladajućih varalica, kako se ne bi našli među druželjubivim i nesebičnim armijama sabraće koju iskorišćavaju.

Ustanovljeno je da larvini izgledi da postane kraljica najvećim delom zavise od toga ko joj je otac.

Pre najnivijih saznanja zamišljalo se da su marvi uzor demokratskog društva i sveopšteg ispomaganja, a da priroda ima glavnu ulogu u odabiru buduće vlastele.

Suštinsko načelo društvenog života jeste jednakost. Otkrili smo da to nije uvek slučaj i da izvesni muškarci varaju. Ispoljava se nasledni (genetski) uticaj na to ko će biti kraljica, objašnjava Vilijam Hjuz.

Kraljevske nasledne (genetske) linije su retke u svakoj koloniji, što je navelo naučnike da zaključe da mravi prepredeno i promišljeno raznose vlastitu spermu u druge zajednice, tako da prednost potomstvu koje ostavljaju ne bude suviše očigledna. Ako bi previše larvi u isto vreme postale kraljice, neravnotežu bi primetili obični mravi-radnici i mogli bi se pobuniti.

Mi proučavamo insekte sklone društvenom životu (i ponašanju), kao što su rojevi pčela i gomile mrava, i najpre nam u oči pada da jedni drugima pomažu. Ukoliko, međutim, zagrebemo dublje, možemo da vidimo sukobe i prevare za šta je ljudsko društvo najbolji primer, dodaje Vilijam Hjuz.

Mravi više nisu izuzetak u tome, kao što se doskora mislilo.

U zanimljivom izučavanju učestvovali su i danski istraživači sa Univerziteta u Kopenhagenu.

Naučnici iz Lidsa su prošle godine obznanili da su mravi predodređeni za grickanje lišća (Acromyrmex) obdareni prilagodljivim genima koji omogućuje najpovoljniji broj radnika svake vrste u svakoj koloniji. Uprkos nasleđenim sklonostima, okolina može da pokrene larve da isporuče više jednih, a manje drugih; jedni su krupni (tri puta veći), a drugi sitni. Sve zavisi, naravno, od potreba na poslu.

Imajući u vidu da osam sedmica protekne da iz jajašca nastane odrasla jedinka, kolonije su u (ne)prilici da u ovom vremenskom rasponu predvide koliko kojih radnica je potrebno: to su uvek ženke, a mužjaci samo jedu, razmnožavaju se i ugibaju. I u tome pomaže svojevrsni spoj nasleđa (prirode) i odgajanja (ishrana).

Istraživači nemaju pojma kako priroda da mig kojih treba da bude više. Vilijam Hjuz pretpostavlja da bi to mogao da bude nagoveštaj koliko ima hrane, promena temperature ili povećanja (smanjenje) feromona.

Politika