Vidiš, trepneš i gotovo…I kada je 200 ispitanika imalo na raspolaganju više vremena, osnovna ocena nije se bitno promenila 

Ljudi prosuđuju u magnovenju, maltene posle (jednog) treptaja oka. I samo na temelju toga zaključe da li je neko od poverenja ili nije. Sve proleti u desetinki sekunde, pokazuje najnovije istraživanje.

Kao u televizijskom oglasu jedne ovdašnje banke koji, ako smo iskreni, traje malo duže – uđeš, izađeš i gotovo!

A čovek trepne, prosečno, od 10 do 15 puta svakog minuta da bi ovlažio oko, i svaki treptaj potraje od 100 do 150 hiljaditih delića sekunde (milisekundi). Za to vreme delovi mozga zaduženi za vid privremeno se – isključuju. (Ljudsko oko, procenjuje se, može da prosledi deset miliona bitova u sekundi!)

Deo mozga koji se ponaša kao na početku naše priče naziva se – prilagodljivo nesvesno, a to nije isto što i nesvesno kod Sigmunda Frojda. "Prema novom shvatanju, prilagodljivo nesvesno je neka vrsta ogromnog računara koja brzo i u tišini obrađuje velike količine podataka, potrebnih da bismo opstali kao ljudska bića", piše u svojoj knjizi "Tren" (izdavač "Portatlibris") Malkolm Gledvel, prvobitno novinar za nauku u "Vašington postu", a sada pisac istraživačkih eseja u magazinu "Njujorker". (Prvom knjigom "Tačka preokreta" izbio je u sam svetski vrh najčitanijih.)

Moć pogleda

Poziva se na psihologa Timotija Vilsona koji kaže da ljudi neprekidno prelaze iz svesnog u nesvesno razmišljanje i obrnuto, zavisno od okolnosti. Naš um najbolje funkcioniše kada veliki deo složenog razmišljanja prebacuje nesvesnom, kao u savremenim avionima koji su u stanju da lete pomoću automatskog pilota, s najmanjim ili nikakvim učešćem pilota u ljudskom obličju.

Svaki put kada nekog upoznamo ili moramo očas da shvatimo novonastalo stanje, mi sečemo na "tanke kriške". Nije to nikakav osobit dar, svojstven je svim ljudima. U vojsci su najbolji generali koji imaju "moć pogleda" – sposobnost da odmah vide i razumeju bojno polje.

Svojevremeno je poznati američki neurolog Antonio Damazio proučavao šta se dešava kada se preveliki deo razmišljanja odvija iza "zatvorenih vrata", što je odlika trenutnih sudova. Ventromedijalni deo mozga ima ključnu ulogu u odlučivanju, on razrađuje mogućnosti i odnose, razvrstava činjenice iz spoljnjeg sveta, obeležava važne koje iziskuju da im se smesta pokloni pažnja.

Svi lako i automatski čitamo tuđe misli, zato što se očitavaju na licu, veoma bogatom izvoru saznanja u vezi sa ljudskim osećanjima. Ali, kada je razum suočen sa životnom opasnošću, naglo se smanjuje količina i opseg podataka kojima se bavimo. Kao u narodnoj izreci: "Pas koji juri ne zastaje da češe buve!". Uzbuđenje nas ostavlja slepog uma.

Ne zna se pouzdano odakle dolaze prvi utisci, zato nismo uvek svesni koliko su pouzdani.

Nervni titraj

Nedavno su istraživači na Prinston univerzitetu (SAD) snimili oko 200 ispitanika: jedne sekund, druge delić sekunda. I potom su ih pitali da procene svako lice i objasne koliko su ubeđeni u svoje zaključke. Šta se pokazalo?

I kada su imali na raspolaganju više vremena, osnovna ocena nije se bitno promenila. Slično ispitivanje u prošlosti pokazalo je da je prosuđivanje na tren uobičajena pojava.

Veza između crta nečijeg lika i odlika ličnosti može da bude, u najboljem slučaju, veoma slabašna, ali to neće sprečiti naše umove da druge procenjujemo na letimičan pogled. I da veoma hitro odlučimo da li ih neko ima više koje doživljavamo bitnim, kao što su ljubaznost i sposobnost, iako s dotičnom osobom nismo ni reč prozborili. Čini se da nas naše moždane veze vuku ka brzom zaključivanju, da nisu sklone razmišljanju.

Naučnicima nije jasno zašto ubrzano sudimo. Na snimcima mozga, međutim, pokazalo se da su u to uključena područja povezan sa strahom.

U odziv na pretnju umešana je amigdala, deo koji postoji još kod životinja, milionima godina pre razvića prednjeg čeonog mozga čoveka, zaduženog za razumno razmišljanje. (Amigdale su dve grupe živaca u obliku badema, smeštene duboko u srednjem slepoočnom režnju.) Mi zamišljamo da češće verujemo smisaonom odgovoru, iako posmatranja ukazuju da je prosuđivanje smešteno u dubljim oblastima mozga.

Možda nervni titraj, jednostavno, premosti moždanu koru. Naučnici još ne znaju koje fizičke odlike lica utiču na takvo zaključivanje, ali je odranije poznato da nas privlači skladan izgled i odnos pojedinih delova, što – u najkraćem – nazivamo simetrijom. A šta nekog čoveka čini sposobnim?

Taj odgovor biće predmet drugog naučnog izučavanja.

 

Stanko Stojiljković