Na stogodišnjicu rodjenja Samjuela Beketa, izložba u irskom Nacionalnom muzeju u Dablinu, nazvana "Beket: strast za vizuelnom umjetnošću", govori o manje poznatim izvorima njegove inspiracije.

Postavka otkriva tri glavne veze koje su uticale na formiranje Beketovog pogleda na vizuelnu umetnost – s Nacionalnim muzejom, s pesnikom i likovnim kritičarem Tomasom Mekgrivijem i Džekom Batlerom Jejtsom, irskim slikarom, bratom pesnika Vilijema B. Jejtsa.

Beket, rodjen u Dablinu 1906. godine, jedan je od najuticajnijih pisaca i dramaturga 20. veka. Nacionalna galerija i njena kolekcija imale su dubok uticaj na njegovu ljubav prema umetnosti, ali i na njegov misaoni i stvaralački svet.

Tokom godina koje je provodio na obližnjem Triniti koledžu, u galeriji je "odrastao uz stare majstore". Kancelarija njegovog oca u ulici Kler br. 6 bila je odmah iza ćoška pa je Beket često navraćao u muzej na putu do nje.

"Nekoliko puta sam bio u Nacionalnoj galeriji da vidim Perudjinijevu ‘Pijetu'… Hrist i žene su divni. Sveže obrijan, potentni Hrist i strast u suzama zbog gubitka", napisao je povodom platna "Oplakivanje umrlog Hrista" iz 1495. godine renesansnog umetnika Pjetra Perudjina.

Beket je otišao u Pariz 1937, gde ga je u krug pisaca i slikara koji su davali boju kulturnom i društvenom životu francuske prestonice izmedju dva rata uveo ga je njegov prijatelj iz Kerija, Tomas Mekgrivi, koga je sreo u Parizu 1928. godine i koji je kasnije postao direktor Nacionalne galerije (1950 -1963).

Mekgrivi je posredovao njegovom susretu u Parizu sa još jednim slavnim irskim piscem Džemsom Džojsom, čiji dom će uskoro postati Samova druga kuća, dok će mu Džojs diktirati delove svog poslednjeg romana "Fineganovo budjenje".

Prepiska izmedju Beketa i Mekgrivija, izložena u Nacionalnoj galeriji do 17. septembra, prati razvoj interesovanja irskog pisca za vizuelnu umetnost i daje uvid u njegove istančane komentare povodom dela savremene umetnosti i slikarskih vizija umetnika koje je nalazio bliskim sopstvenom doživljaju sveta, poput Sezana ili Jejtsa.

Medju više od 40 izloženih radova u Nacionalnog galeriji, sakupljenih iz kolekcije muzeja, kao i privatnih i javnih kolekcija iz Irske i celog sveta, nalaze se remek dela Alberta Direra, Nikole Pusena, Pola Sezana, Edvarda Munka, Džeka B. Jejtsa, Alberta Djakometija, od kojih su poslednja dvojica bili Beketovi bliski prijatelji.

Tu su i radovi koji su bili u Beketovom posedu, poput Jejtsovog "Jutra" ili njegovih skitnica na ogoljenom irskom pejzažu, za koje se smatra da su inspirisali Beketa za likove Vladimira i Estragona u njegovoj najpoznatijoj drami "Čekajući Godoa".

"Lepo je imati na zidu ‘Jutro’ koje je uvek jutro i polazak na put bez povratka kući", piše Beket.
Jejtsovi pejzaži sa otudjenim ljudskim figurama odražavali su Beketov sopstveni osećaj ljudske izolovanosti koji je nalazio i u sezanovim pejzažima, umetnika koga je Beket smatrao još jednim slikarom koji je slikao prirodu surovo nezainteresovanu za ljudski rod.

Beket će se, medjutim, poveriti jednom svom glumcu da je ideju za "Čekajući Godoa" dobio posmatrajući sliku nemačkog romantičara Kaspara Davida Fridriha, na kojoj dvojica putnika posmatraju pun mesec, s motivom drveta bez lišća.

Čuveno osušeno drvo našlo se na goloj sceni pariskog Pozorišta Vavilon, gde je 1953. izvedena premijera "Čekajući Godoa". Model je napravio Djakometi, piščev saputnik u noćnim lutanjima po Parizu kafana i prostitutki. Na izlozbi u Dablinu izložena je, medjutim, maketa, pošto je original u medjuvremenu izgubljen.

Beket, koji nije voleo umetničke kritike, ipak se nekoliko puta upustio u prikaze dela svojih prijatelja, poput braće van Velde, Jejtsa i Anrija Edena.

U svojim beleškama, medjutim, pokazuje neskriveno divljenje prema delima Kandinskog, Klea, Braka, Munka ili velikanima poput Matisa i Pikasa.

O Pikasovoj veličini, medjutim, ne govori kao o nečemu što se ne dovodi u pitanje i što se podrazumeva u svakom ostvarenju najslavnijeg kubiste.

Tanjug