In memoriam: Bojan Bogdanović (1951–2026)

U Zenici je, u 76. godini, u tihu luku uplovila jedna od najnemirnijih lađa naše jednojezične, a višeimene književnosti. Otišao je Bojan Bogdanović, čovek koji je decenijama, hirurškom preciznošću aforističara i melanholijom pesnika, ispisivao dijagnozu našeg vremena.

Od kada smo se upoznali, Bojan je svojom markantnom pojavom sa gustim i velikim brkovima, krupnim očima, ali i sudbinom, mene neodoljivo podsećao na Sindbada Moreplovca sa sovom Sofoklom na jednom, a sa Gavrom na drugom ramenu. Kao u onoj drevnoj priči, kada se umorni mornari iskrcaju na leđa goleme ribe misleći da je čvrsto tlo, tako je i on svoju satiričnu vatru palio tamo gde su drugi videli sigurnost, a on naslućivao kretanje nemani. Kad god bi on zapalio plamen istine, „ostrvo“ bi se trgnulo, podsećajući nas na krhkost sveta u kojem živimo i prema kojem se neprimereno odnosimo. Njegova plovidba bila je obeležena i onom najtežom daljinom – onom koja se ne meri samo kilometrima, na koju je ovaj navigator između Scile i Haribde morao da se navikne.

Ipak, Bojan nije dozvoljavao da bol ovlada rečenicom. Njegov aforizam bio je štit i oružje, pa kaže: „Život je prekratak da bismo ga trošili na preživljavanje.“ A on ga je živeo kako je znao i mogao.

Kao dugogodišnji urednik „Bosanske vile“ i dobitnik priznanja „Ekselencija satire“, Bojan je znao da je smeh najozbiljniji otpor besmislu i apsurdu savremenog vremena. Njegove zbirke aforizama, od „Provjetravanja srca“, preko „Kolaža demokratije“, do „Bogova i batina“, ostaju kao svetionici za sve one koji se usude da misle svojom glavom u vremenima kada je „promaja“ u njoj postala društveni standard.

Za njegovu umetnost aforizma prof. Ratko Božović je rekao: „Evidentno je da se ovaj neposlušni stvaralac našao na suprotnoj i nepomirljivoj strani od onih koji su opstajali u površnosti apologetskog pristajanja i konformističke pasivnosti.“ Na ovaj način je uspeo i šire da definiše život Bojana Bogdanovića, pasioniranog stonotenisera, igrača bilijara i ljubitelja života.

„Bogovi i batine su nerazdvojni. Kad god bogovi siđu među ljude, neko dobije batine“, Bojan je napisao jer nije pridavao preveliki značaj novoproglašenim bogovima i samozvanim idolima, koje je istinski prezirao. Lako i precizno je dao dijagnozu i nastavio dalje.

Poslednje deonice svog puta prešao je sklonjen od javnosti, u miru. Tamo su se njegovi lični nemiri polako stišavali, dok je bolest, kao neumoljivi gusar na dalekom i nepoznatom moru, uzimala deo po deo onoga što je nekada bio.

Danas, kada Bojana više nema među nama, ostaju njegove „bravure duha“ u antologijama balkanskog aforizma, ali i poezije. Ostaje sećanje na slobodnog umetnika koji je znao da se istina najbolje vidi kroz suzu zamaskiranu osmehom, pa njegov aforizam kaže: „Provjetravanje srca je najteže tamo gdje je promaja u glavi“, jer da bi se došlo do srca, mora se održavati veza sa uzvišenim, gde nema mesta za banalno i prostačko.

Sada, prilikom poslednjeg pozdrava, važno je reći i da je bio član Beogradskog aforističarskog kruga i Društva pisaca Bosne i Hercegovine, što je bitna odrednica njegovog životnog puta i umetničkog stvaralaštva. A ni simbolika 1. aprila, kada se opraštamo od njegovih zemnih ostataka, nije slučajnost, već sudbina.

Naš zenički Sindbad je konačno prešao horizont, ka večnosti. Neka mu je laka zemlja i večna slava u beskrajnom moru kojim sada plovi, sa jedrima punim duha i ljubavi prema lepoti.

Dejan Tofčević