Piše: Branko Nadin

Kad sam trebao da se rodim niko me nije pitao.

Roditelji su jednostavno odlučili da je to dobra ideja. Poslije sam shvatio da su to uradili iz čiste sebičnosti. Htjeli su dijete. A ja? Mene niko nije konsultovao.

Da su me pitali, možda bih rekao:

– Ljudi, može li to malo kasnije? Ili bar na nekom toplijem mjestu? A možda mi ni vi kao roditelji ne odgovarate.

Ali ne. Odluka je donesena jednoglasno, bez mene.

Kad sam malo porastao, shvatio sam da to nije bio izolovan slučaj.

Postoji čitav sistem odlučivanja o mom životu.

Prvo je tu Porodični savjet za pametnije od mene.

Oni su odlučivali šta je dobro za mene.

„Jedi to.“

„Ne jedi to.“

„Obuci se.“

„Skini to.“

„Uči.“

„Ne uči tako.“

Ako pitaš zašto – odgovor je uvijek isti:

„Zato što mi znamo bolje.“

***

Kad sam odrastao, mislio sam da će to prestati.

Kako sam samo bio naivan.

Tada se uključilo društvo.

„Kad ćeš se oženiti?“

„Zašto se još nisi oženio?“

„Zašto si se oženio baš njom?“

„Kad će djeca?“

„Zašto nema djece?“

„Zašto ima toliko djece?“

***

Jednom sam pokušao da donesem samostalnu odluku.

Rekao sam da ću pustiti bradu.

Nisam ni završio rečenicu, a majka je sazvala porodični sastanak.

Otac je donio stolicu, tetka kolače, a stric mišljenje.

Na kraju smo imali glasanje.

Moja brada je demokratski ukinuta.

***

U jednom trenutku shvatiš da ljudi oko tebe imaju detaljan plan za tvoj život.

Jedini problem je što ti taj plan nikad nisi vidio.

A onda, jednog dana, pomisliš:

„Dobro, ako već nisam mogao da odlučujem o početku života, možda ću bar o kraju.“

I samo što to pomisliš – eto njih opet.

Nova komisija.

Komisija za spašavanje mene od mene samog.

Objašnjenje je vrlo jednostavno:

„Ne možeš ti o tome odlučivati.“

Ja pitam:

– Zašto?

Oni kažu:

– Zato što je život svetinja.

Ja kažem:

– Dobro, ali čiji?

Oni kažu:

– Pa… tvoj.

– Ako je moj, zašto vi odlučujete?

Tu nastane neprijatna tišina.

Poslije nekog vremena neko ipak odgovori:

„Zato što mi znamo bolje.“

I tako sam konačno shvatio kako stvari stoje.

Moj život je, izgleda, kao opštinski park.

Svi imaju pravo da šetaju po njemu, da ga uređuju, da daju predloge i kritike.

Samo ja nemam pravo da pomjerim klupu.

***

U jednom trenutku pojavili su se i stručnjaci za moj život.

To su ljudi koji su tri puta promijenili posao, četiri puta plan života i pet puta mišljenje – ali su potpuno sigurni šta ja treba da radim.

***

Zato sam odlučio da konačno preuzmem kontrolu nad svojim životom.

Sjeo sam, razmislio i donio važnu odluku.

Od sutra ću sam odlučivati o svemu.

Kad sam to rekao ljudima oko sebe, odmah su organizovali sastanak.

Nakon duge rasprave donijeli su zaključak:

„Mi mislimo da ti još nisi spreman za takve odluke.“

I tako je jednoglasno odlučeno

da o mom životu i dalje odlučuju drugi.

Ja sam bio protiv.

Ali, nažalost, nisam imao pravo glasa.