Piše: Branko Nadin

S obzirom na političku situaciju u Crnoj Gori, mi kao da i ne postojimo. Ono – kao običan narod. Statistička greška. Dekor. Narod koji se pojavi samo kad treba glasati, platiti ili ćutati. U praksi – mi smo višak. Rezerva. Potrošna roba koja traje jedan dan u četiri godine.

Ništa se ne pitamo, slabo se čujemo, a poštovanje od njih je misaona imenica.

U svakom segmentu društva postoji jasna podjela: ONI i ostali.

Mi smo ostali.

ONI su sistem, institucija, izuzetak i opravdanje za sopstvene greške.

Zato mi pade na pamet da bismo, čisto radi lakšeg snalaženja, mogli promijeniti i gramatiku. Da prvo lice množine više ne bude MI, nego ONI.

Tako bi se u gramatici i ostala lica prilagodila njima, iako im se u životu i te kako prilagođavamo.

Jer, realno – ONI odlučuju, ONI raspolažu, ONI znaju, ONI mogu.

Mi smo samo padež koji se mijenja po potrebi.

Sve raspoložive privilegije koriste do krajnjih granica izdržljivosti sistema, i to bez vidljivih rezultata. Osim za sebe.

Ali ni to nikad nije dovoljno.

Uvijek im je malo – jer narcisi se ne hrane rezultatima. Njima je moć glavno jelo.

I polako učimo novi jezik – onaj u kojem se MI više ne izgovara.

A kad se jednom zaboravi, više ga niko neće ni tražiti.