Piše: Branko Nadin

Za veliki broj političara u Crnoj Gori moglo bi se reći da su završili isti fakultet, recimo- Fakultet političkih nebuloza.

Kao da se takmiče ko će izgovoriti više laži, uvreda, psovki i nerazumljivih fraza, pa čovjek stiče utisak da u školama i na fakultetima koje su završili postoje posebni predmeti na kojima se sve to sistematski uči. Možda čak i završni ispit: ko duže govori, a kaže manje – prolazi s odličnim.

Doduše, postojao je predlog u Skupštini da se svakom poslaniku dodijeli lični savjetnik. Ipak, čini se da bi im, pored savjetnika, bio neophodan i po jedan prevodilac. Savjetnik bi ih učio elementarnom pristojnom ponašanju prema kolegama, a prevodilac bi narodu pokušavao da objasni šta je dotični zapravo htio da kaže – ako je uopšte nešto htio.

Nerijetko se dešava da kidišu jedni na druge i da se fizički razračunavaju, potpuno zaboravljajući da se prenos iz Skupštine emituje uživo i da to mogu gledati i mala djeca. U takvim situacijama možda ih i ne bi trebalo razdvajati. Neka narod, na osnovu ishoda, odluči kome će dati glas na sljedećim izborima. Jer ako je parlament učionica, a oni profesori, onda nije čudo što nam je društvo nepismeno – đaci su samo naučili ono što im se godinama predaje.