Милко Стојковић је рођен 1959. године у Преслапу код Црне траве. Било је предлога да му се да име Миљко али је јотовање тих година било прилично скупо, па се одустало. Кад је требало да га ударе мистријом по задњици, нису могли да је нађу па су искористили један нови плајваз, који су пронашли у фијоци, па је постао мајстор за писање. Од тада као из рукава он сипа афоризме, песме и приче углавном сатиричног карактера и жање књижевне награде као да су га ударили српом, а не оном оловком. Милко живи у Смедеревској паланци и тврди да је злочин савршен када је и жртва задовољна. Ја ћу по нашки а он црнотравски.

Шта је на првом месту?

– Ја па ја. Е това је прво што турам на задњо место.

Шта је за тебе афоризам?

– Афоризам ти је онија горчивљак што истресеш из тебе, а он стигне до онога што га чује или прочита ко мелем. Афористичарска алхемија.

А прича?

– Само да несу онеја причам ти причу. Највише смо се наслушали празне приче. Њи користу овија политичари ка имају онуја њину кампању, ко гу они зову, ка се бору за влас. Тешко ђи желудац вари, контраиндикације су мука, повраћање, осип и живцирање. Не препоручују се на помлади од 18 године, и на осетљиви на говоранције. Против празне приче најбоље иду сатиричне приче.

Када ћемо изаћи из кризе?

А несмо ли још излезли?! Па л’ ја гледа на телевизор и тамо велу све окол нас убавиња да поубаво не мож да буде. Само фрижидер ка отворим смрзнем се, фрижидер је опасно ладно оружје. Па се оџр'нем на телевизор, па на фрижидер, па на телевизор, и мислим се дека овде некој л'же. Че излезнемо, че излезнемо ка почну исто да орату телевизор и фрижидер.

Шта наши људи мисле о политичким лидерима?

– Там било там остало, велу наши љуђе за несрећу. Напреда мазно, позади гњездо. Нити се терају, нити воду.

Је ли љубав узајамна?

– Повише ми личи на самољубље. Не вели се џабе да је политика курва, а у тикве работе нема љубов, само кој че кога да оноди.

Да ли се можемо ослонити на банана државе?

– Не знам за банане, није смо нагласак турили на зелен бостан и ћисело грозје.

А букове?

– Буку ка одсечеш па остане у зем п'њ код нас куде сам роден зовемо ћутук. Од ћутук никиква вајда нема. Тува скапује и трулеје. Е изем ти домаћина ако се узда у ћутук и народ који се ослања на ћутук-државу. А буково дрво ја не би да увредим.

Можемо ли се ослонити на цепанице у фотељама?

Од цепанће свашта корисно мож да се направи, ал се прво од цепанку издеље четвртка, и дрвото мора да буде квалитетно. Е ако је сас чворове за нигде неје само за огањ и горење, а пуно цепанће завршу у теја фотеље, е затова су теја цепанће наш горући проблем.

А на фотеље?

– Знам фотеље које су поцрвенеле од срам које су све гузице у њи боравиле. И најбоља роба се у њи млого брзо квари.

Да ли историја крије одговоре на данашња питања?

– Мислил сам да је историја учитељица живота, а оно обичан, ко га онова зову што се убаву жене, аха шминкерај. Па неје историја џабе у женсћи род. Није си овде на Балкан правимо свакој по своју меру прошлос, е а испод туја женску намазотину има, има одговори, али никому не одговара да загребе испод њу, ми си давамо одговори и стварамо историју по дневну потребу.

А будућност?

– Па рек'л би да будућнос нече да ни дава одговори, но че ни испитује онова што је историја требала да ни научи, а ја не верујем да че знајемо одговори, заглавили смо се меџи јучера и сутра па смо ни там ни овам.

Шта се никада неће променити?

– Српсћи језик има непроменљиве сорте речи. Али ни за њи нес'м сигуран, мож се на овија озгоре наш'кне па да нареду да се и оне мењају, што они да буду замењиви и промењиви, а обична реч па непромењива.

Какво је твоје виђење програма Владе за смањење сиромаштва?

– Чул сам да че појевтину и кирики и бибер у зрно. Ако се у програм не спомиња кука и мотика тешко че буде лебац за сиротињу, а сви знајемо да нема леб без мотику.

Хоће ли грађани преживети све спасиоце?

– Да ти поштено казујем стра ме. Неје за мене, за мене доцкан, што беше беше, но за оваја дечица што дооду по нас. Наши, ко ђи ти племенито назва спасиоци, ка ни поведу кр'з тунел, ако има искрица светло на карај тунелат, прво угасу виделцето па ни он'ка слепутају кр'з мрак. Ка је спасиоц из Домановићевог “Вођу”, пут нам буде ко у причу “Пут” на Дејана Тофчевића.

Имамо ли стратегију до сутра?

– Много ти јака и тешка оваја реч стратегија. Де прво овија д'н да прекарамо, јутре долеко. Ако мислиш на државну немамо гу б'ш затова што живимо од ден'ска до јутре, малко ли је.

Иду ли заједно материјална и духовна сиротиња?

– Код нас су материјално најсиромашни онија који имају највише, увек им фали још и још. А на тија исти духовна торба празна, ал кико ствари стоју то њим не фали.

Је ли Црна Трава обелела?

– У Црну Траву су редовно доодили само позиви за војску и рат, беда, мука, невоља, али здравље је било. Све што је добро било доцнило је или ника неје стигло. Али здравље је било додек први телевизор у кућу не улезе, е од тигаје, ка таја кутија поче да уместо нас мисли и Црна Трава оболе од теја светсће болештине. Ал најтешка болес од коју болује је тишина. Нема с кога да продума, поорати, дечица не цврчкају. Разболе се, разболе, ете да ти се ко брату пожалим ка ме тика убаво питујеш.

Какве су дипломе уличне школе?

– Волим кафанску школу. Е са ми жал што још малко повише не беше. А кико нам иде сас школство теја уличне има да буду најпризнате.

Је ли потребна њихова нострификација?

– Па ете у теја уличне дпломе се ич не разумим, а кафеџије не давају, једва и рачун да даду. Све теја дипломе из уличну школу да се заведу под редни број, не знајемо у коју област ће сутра да затребе стручњак.

Где су најјефтиније дипломе?

– Нес'м купувал дипломе па нумејем да ти на това одговорим. Ал што има јевтини човеци, лелееее! Јевтини, стра да те увати! Богами, по су скупе дипломе од човеци.

Када ствари добијају ноге?

– Ка наиде човек који “Што му очи виду, руће не остављају.”

Каква је политичка ситуација у Подунавском округу?

– Ама ич не волим политику. Ника ју ни волел нес'м. Ете, ако мора да ти кажем, а очу, ко и свуде. Народ не знаје куде тера, збуњен, а луди това користу. У кошчине народу стра улезал, па вели само да полоше не буде, а цел живот ни плашу с некво. Ситуација је заслужила мотку говњаиву.

Како пливаш на сувом?

– Увек зовем на пливање, па и на суво, то је умејатнос, а вода че још малко луксуз да буде. Па, ете, научил сам да пливам, али боље да сам научил кико да испливам.

Постиш ли на води?

– На воду постим, а на копно не.

Шта ћемо са ситним рибама?

– Е да сам који случај крупна риба знал би, а ов'ка … Незгодија је ка њим, на тија ситниш, у главу улезне да су крупне. Зевају на свачи мамац, саме се ћушкају да упецане буду

Јесу ли студенти положили испит губећи годину?

– Убаво ме питујеш, убаво да ти казујем. Положили су и њине си и наши испити. Ври у човека, ври, ври, па мора јемпут да избије. Ништа изгубено неје. Да се некоји испити положу нека има само једна прилика у живот. За студенти најгулема оцена за чес и час.

Може ли се живети од писања?

– Може ако си адвокат.

Како нам се пише?

– Мене ми жал што ни се не пише с ћирилицу. (Цел ми живот нек'в жал.) Ка пројдеш кр'з град, било који град, што би рек'л Матија, само пише: банка, кладионица, апотека, кафић, банка, кладионица, апотека…

Да ли личе Црна Гора и Србија?

– На това питање је одговорил још Толстој: Све срећне државе личе једна на другу.

У чему је разлика?

– Па нам су и разлиће исте. Оратимо исти језик па се затова понека не разумимо.

Шта нас веже?

– Кво ни врзује? Иста мука, невоља, бриђе, страување, непријатељи.

У Црној Гори је отворен ауто-пут између два нигде. Можемо ли њиме стићи тамо где смо кренули?

– Онова што нигде не води изгледа да б'ш тамо води. Даклем, че стигнете ништа не брини, али да у следећу књигу напишеш причу “Пут” који води тамо куде сте пошли.

Шта нам говори вишедеценијско уништавање простора?

– Да сам некој, ко што нес'м, забранил би ловење и ватање рибе ко спорт, зоолошћи вртови, на доживотну би осудил свакога кој било коју животињку у кавез тури, дрво кој одсече без потребу, а да друго у зем не тури. Не волим пластику, најлон, бетон. Моје је онова диво, неукалупено, своје што се не дава да се укроти. Црна Гора берем прогласи на папир да је еколошка држава, Србија би комотно могла да прогласи да је држава на дивље депоније.

А криминал?

– Држава нам је криминална, а криминал државни. (ако сам покупио нечији афоризам нек се потпише)

Шта мислите о стању привреде?

– Кико си ми поставил питања ко да представљам предизборни програм, ха, ха, ха.

Привреда нам је у разводњено агрегатно стање.

Шта кажу путници о градском превозу?

– Волим да пешачим, не уживам у градску гужву. Ако ми се некој и пожали на градсћи превоз тикве жалбе не признавам и не одговарам.

Како лете аутобуси?

– Летело је све и свашта ал аутобуси несу. Највише и најл'ко главе лету. Па л’ нам преседник обећа летећи аутомобили, а ред је да он први и лети.

Хоће ли љубав спасити свет?

– Да смо сви Десанка Максимовић спасила би га љубов. Оно да ти кажем, да је тика не би ни требали да га спашавамо.

А секс?

– Ма мене ли у овеја године питујеш за теја работе! У секс се не разумим млого, ал јебачина има колко очеш. Но нека смо, што се това тиче били свој на своје, а са имамо страни инвеститори, па јебавају ли јебавају. А које то беше секс?

Зашто се окрећемо?

– Па ете и ја си мене това питујем. Шче ми това да се окрећем ка се и он'ка вртимо у круг. Ништа не могу да исправим, а ко си па себе познавам, ја с овуја памет сигурно другојче не би ни умејал. А и доцкан ми, време вечим за спање. Но по нове теорије Земља је равна плоча па ка се и званично докаже има да престанемо да се окрећемо, па че се равнамо.

Је ли лепота пролазна?

– Убавиња је пролазна и има црну косу, црне очи и висоће штикле? Само што пројде низ улицу. А што ме питујеш за њу, да ти неје мож побегла?

Коме полажеш рачуне?

– На самога си мене. Има ночи ка не могу да спим. Нече с'н на очи. Очу да саберем куде сам бил, кво сам работил, али слаба вајда. Рачуница ми се ич не слага с ништа.

Када ће нам бити боље?

– Кига? Ка сваћи човек свати да нити је некој од њега погулем, нити је па он од некога погулем.

Реци нам нешто лепо.

– Има љуђе, добри и душевни, свуде, и това ме радује.

Поставите питање Дејану Тофчевићу.

– Кико си, Човече?

Одговор:

-Није лако бити ја. То је до сада само једном успело.

Разговарао Дејан ТОФЧЕВИЋ