Piše: Predrag Miloradson Nikolić

Cijelih 20 godina sam se bojao smrti toliko da nijesam ukapirao da sam taj dio čekao nju – a ne živio. Sve do trenutka dok mi se nije približila toliko da više nije bilo straha od crva koji će da ti ogole kosti, niti mraka grobnice. Kad te pogleda u oči, samo misliš na onoga kog najviše voliš. Preživio sam prvi put i počeo da živim bez straha. Toliko bez straha da ovaj drugi put nijesam ni ukapirao da mi je blizu. Sve znakove sam preskočio kao da se ništa ne dešava. Da li je realno da umreš od krajnika desnog koji ti je zatvorio cijelo grlo? Ne nije realno. Svi moji prije mene bi se u grobu okretali. A ovi nakon mene bi izmišljali priče o nekoj težoj bolesti. Nekakvoj muškijoj.

Došao sam doma i sjeo sam jedva gutajući pljuvačku. Nekako je buknulo u dva dana. I gleda me onaj na kog sam mislio kad mi se smrt približila prvi put. Moj sin. Moraš kod ljekara odmah. Uzeću ove bombone. Ti ćeš da se liječiš sa Fisherman's Friend bombonima? Ideš sad! Odmah sam završio u Urgentnom, a na uputu od izabranog je pisalo hitno! Doktorica vodenih očiju, očigledno posvećena svakom pacijentu me je bukvalno na moje ne – ne ostajem ovdje sa čvrstim stavom zaustavila – ja te neću pustiti da odeš odavde. Ubijedila me je da moram. Ni dalje nijesam shvatao ozbiljnost situacije. Ni kad sam odmah otišao na ultrazvuk, skener i magnetnu. Onda nalazi pulmologa, infektologa, alergologa. Sve dok mi infektološkinja nije pročitala opširan opis koji sam i ja čitao, ali ništa razumio nijesam, i pita me da li je vama rečeno bilo da ste bili u životnoj opasnosti? Ne nije… Zahvalite se Tijani…

Kad sam ušao u bolničku sobu mislio sam da sam ušao u Đeknu. Samo sam čekao da pokojni Živko Nikolić uđe i kaže idemo ponovo. Jer meni nije blisko da postoje nekakvi ljudi koji u punom strahu jednog čovjeka “tješe” sa – e šta ti je život… sve se nešto boriš, a onda dva metra pod zemlju. Ne ovo nije bilo upućeno meni. Ovo je bilo upućeno čovjeku pored mene. On je u šezdesetim godinama. I ćuti uglavnom. Ne reaguje na opaske koje su sve osim normalne. Upoznali smo se. Moj gorštak iz Pive. Naučite jednom za svagda – nikada ljude iz Pive ili Durmitora ili Komova ili Prokletija nemojte zvati seljačinama. Ima nešto posebno u odrastanju među vrhovima. Nas dvojica smo odrasli gledajući Volujak s koga je izlazio vjetar koji miluje, šamara i šapuće. A u noćima gledate zvijezde koje su baš tu najbliže nebu.

Čita, moj zemljak, knjigu “Razgovori sa Senekom”. Ima flaster na grlu jer treba da mu tu ugrade neku cijev da bi mogao da funkcioniše. A ja Ljosu “Keltov san”. I ponekad mi da da pročitam neki citat, a ja njemu pročitam opet neki citat. Ukapirao je da sam duvandžija, pa kaže: ‘oćemo li zapalit po jednu? Ajmo vala! Izađemo na terasu i ćutimo. Ne forsiram razgovor jer on teško priča. A ja baš volim da ćutim, osim kad se nađem u okruženju ljudi koje ne želim da slušam. Onda samo pričam da ne bih slušao gluposti. Čudno je kad se nađeš sa potpunim strancem koji ima potrebu da kaže vjerovatno i ono što ne bi najbližem. I reče – svi mi kažu što ne ostavim duvan? Kako da ostavim mog najboljeg prijatelja? Kuća bila puna čeljadi do 2003. A onda sam Novu i Božić dočekao sam. Dođem s posla u ledni dom, naložim vatru, stavim kavu da skuvam i zapalim onim žarom cigar. Pa kao s čeljadetom da pričam. Onda izađem na onu glavicu ispred kuće da vidim ima li koga da progovorim. A nema živoga čeljadeta. Pa opet zaduvanim. Kao da sam sreo nekoga.

Meni već oči ovlažile. Gledam ga. Gledam po prvi put detaljno njegovu fizionomiju lica. Tu nema ništa lijepo po današnjim shvatanjima ljepote. Ogromni prelomljeni nos. Velike jagodice. Nema zube. Šklempave uši. Ali ipak lijep. Pomislih kako ga skulptor Meštrović nije sreo? Nijesu živjeli u istom vremenu, ali to njegovo kameno, gorštačko, strogo, ali puno dobrote lice bi mu poslužilo da napravi lice Pobednika na Kalemegdanu.

Dan prije njegove operacije dolazi mu žena. Ja čitam Ljosu i postaje mi jasno kako sam prošao put u očima drugih – od onoga koji je potencijalni anarhist i sa izraženom socijalnom inteligencijom do crnogorskog fašiste, što generalno ne postoji.

I on je pita – šta ti kaže intuicija? I naravno tada odložim knjigu I krenem da izađem kako bih ih ostavio same, ali se ipak okrenem i kažem: Šta će ti njena intuicija? Jesam li ti rekao da ću da svratim kod tebe u Pivu da probam tu tvoju jabukovaču što pečeš? A ona me gleda i pruža mi ruku – hoćeš li? Hoću! E dobro ti nama došao!

I hoću! Znam đe živi moj zemljak, Meštrovića skulptrora nesuđeni model i Senekin otklon od svijeta u prirodu.

A smrt? Moraće da nas sačeka!