Piše: Predrag Miloradson NIKOLIĆ

Smrt je iznimno mogućno najveća kruna života. Jer tada budeš sam i go pred Bogom, a ljudi tada presabiraju sve što si u životu uradio, a ti tek tada znaš ko si bio i šta si ipak mogao biti. Bojeći se tog čina za sebe, a opet znaju da je smrt jedina konačna stvar na svijetu. Sve ostalo je trenutak. Samo je ona vječna.

A kad na kraju izađeš pred Boga, onda imaš tremu jer moraš odgovoriti na neka pitanja, okrenuti se iza da ti bude jasno kakav si čovjek bio. Nije lako! Tada se suočiš sa sobom, kao nikada prije u životu. I sigurno da tada imaš potrebu reći oprosti meni dragi Bože! Zašto? Jer jedino te on gleda i ne sudi – samom sebi si najveći sudija.

To je tako jedan, moguće i najljepši trenutak suočavanja sa samim sobom. Tog trenutka si svjestan da ćeš već dan nakon postati platforma za hranu crva koji će te pojesti do samog kostura i onda se zapitaš šta si radio cijelog života kada sada te jedu crvi?

Jesi li bio dobar? Jesi li pružio ruku onom koji ti je tražio ili si oholo prošao pored ne primjećujući siromaštvo ili tugu?

Ili nesreću!

I onda opet prvi ministar Srbije kaže – čak i 1555 da je poginulo… Molim? I da u Novom Sadu pod tom konstrukcijom nije ubijeno ni jedno dijete, a jeste! Pa stala bi planeta zemlja.

Nemanje srama… nemanje stida… to samo ukazuje na nemanje obraza. Najgore što možete pomisliti jeste – dobro je da niko moj nije bio tamo! Svi smo mi moji i naši legende!

Srbija danas mi je samo platforma kako za ružne – tako i za lijepe stvari! Nijesu nam sva đeca otišla. Imamo ih i vole nas. I hoće samo da normalno žive.

Tako me rade studentski protesti u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Leskovcu, Valjevu, Loznici, Čačku… i u Dalmaciji Srbije u Vranju đe se kaže sljedeće: meni majka vika da se vika ne vika vika nego da se vika vika kaže! A imao sam druga u vojsci iz Vranja. I on mi vika da je upoznao jednu iz Titograda i vika – ubavo devojče! Dobro to sam ga razumio. Ali onda dodaje – i ja gu pitam da se fati s mene! Molim??? Preveo mi je da bi htio da se zabavlja s njom. Nije mi rekao da mu je ova razvalila šamarčinu kao vrata vjerovatno.

Gledam CG Parlament uporno. Moguće da sam mazohista. Zašto mi plaćamo te ljude? Ali gledam ne samo studente u Srbiji. Gledam i pozorište! Umjetnost se digla… ta đeca neće više da bježe po nekim Amerikama ili Skandinavijama… ta đeca samo hoće da budu svoji na svome. Na svojoj zemlji i na svom ognjištu! Ali kad ih crvi na kraju priče kad se sretnemo budu jeli do kosturu Bog će im namignutu, a oni će se samo nasmijati i reći – nijesam džabe živio! Iza mene je ostao pepeo od vatre koju sam zapalio da uništim zlo, a ne sluzavi trag od puža…

Bilo da ste Mali Radojica ili Boško Buha, da ste amazonka Crnogorska ili Čarapanka, Dalmatinka dična… bitno je da nijeste govno… lapsus calami… mislio sam biti pristojan i reći Aleksandar Vučić…