Tražio čovek posao. Išao je od jedne do druge firme i gde god bi došao pitali bi ga šta ume da radi. I njegov odgovor bi uvek bio isti:

– Umem da imitiram pticu.

Ali i odgovori poslodavaca su uvek bili slični jer gotovo svako ume da imitira pticu, neko slabije a drugi bolje, i da im takav kadar nije potreban, i tu bi se razgovor završavao. Nakon toga bi odlazio kod nekog drugog poslodavca i sve bi se ponavljalo, ali bi on, bez obzira na sve teškoće, nastavljao sa potragom za poslom.

Posle mnogih obavljenih razgovora, ovaj čovek je konačno došao kod jednog poslodavca, koji, kada je čuo šta ume, ponudi mu da pokaže njegovo umeće. Čovek otvori okna, raširi ruke, iskoči kroz otvoreni prozor i polete. Mahnu nekoliko puta i izgubi se u belilu razbacanih kumulusa po plavom letnjem nebu.

Za njim je potrčao poslodavac i doviknuo mu kroz prozor, dok mu je leteći čovek na obzorju bivao sve manji i slabije vidljiv:

– Primljeni ste! Vratite se!

Ali je bilo kasno, čovek ga više nije mogao ili želeo čuti jer je bio toliko blizu slobode do koje ne dopiru bilo kakve reči, osim osećaja koji se ne može porediti ni sa čim. Svoj novi posao je započeo slobodnim danom i istim takvim letom.

Promena vlasti preletačima daje krila.

Napomena: Ovo je jedna od priča iz zbirke “Analogne priče” Dejana Tofčevića, regionalno poznatog i priznatog aforističara i urednika satire na portalu PCNEN, koja je upravo izašla iz štampe.