Samo što uđoh u galeriju, profesor Kurjak me dočeka riječima:

„Znaš šta, druže, skont'o sam. Sve što je „frajer“ beskrupulozniji ima i vozi većeg džipa.“

Zbunjeno ga pogledah, a on nastavi:

„Ne prodaje Moša već Ćoša, davno su kazali sarajevski Jevreji, prijatelju,“ zadovoljno udari dlanom o dlan i poče trljati ruke i bradu.

„Istina važan je ćošak, ali ja znam i drugu trgovačku krilaticu.“

„Koju?“

„Ne prodaje ni Moša ni Ćoša, već Toša,“ odgovorih.

„Istinite su i jedna i druga druže, ali šta kažeš na onu o frajeru i džipu?“

„Ništa,“ odgovorih.

„E slušaj ovo, malo prije tebe dođe frajer i traži da kupi par slika. Ja mu ponudih originale, nekoliko vrhunskih jugoslavenskih majstora, a on bacio oko na dvije najveće. Znaš da cijenim umjetnike i umjetnost, ali totalno bezvezne slike. Obje nisam mogao prodati ni sto maraka. Pita koliko koštaju, a ja mu rekoh 300 i 500 eura. Kupi, plati i ode. Bože budale.“

„Rekoh li ja, ne prodaje Moša i Ćoša, već Toša. Ti kao profesor sociologije pitaš mene šta ja mislim o frajerima. Uvažavam struku profesore. Dok je frajera bit će i mangupa. Ono što ja sigurno znam je, nažalost, sušta istina. Teško sirotinji raji moj druže. Tako ti je i u životu, politici, religiji… lijepo nam to objasni Balašević: „Princip je isti, a sve ostalu su nijanse.“ I on došao da trguje kod Toše na Ćoše. Bože budale.“