,,  Oprosti im brzo, leto curi i samo što nije oteklo!”

Tik potrča levo, tak potrča desno, kroz moju, od udaranja o zidove, otvrdlu glavu.

I dok je metronom bio mera koja je opredeljivala ritam mojih misli, preko usiju mi se razvuce plehani zvuk električne testere.

Ona je u skladu sa njenom garancijom i uputstvom, neumitno i usredsredjeno ulazila u meso zlatnih trupaca.

A oni obezgranjeni  i otrgnuti iz svetlucave i zive šume, bespomocno su se koprcali po sporim zabljačkim dvorištima, okruzenim raznim, uglavnom nepotrebnim ogradama.

Skakutavi tremor uskoci u moj, od nošenja i radjanja, rasčupani stomak i ja duboko udahnuvsi, zajahah biciklo sa velikim i izbledelim zelenim bisagama.

Snažno  oduprevši nogom na pedalu, sjurih se niz ulicu.

Posle par minuta, nestadoh na pozadini prizora moćnog Durmitora. On je za tu scenu bio dizajniran u sto nijasi sive i osvetljen punim i zrelim, takozvanim kontra svetlom.