Par sati sam uzivala u savrsenom kadru Durmitorskog Crnog jezera, umirena i svedena na sporo pomicanje pogleda na njegovu levu i desnu stranu.

Iznenada je zena sa sportskim rancem protrcala i zgrabivsi moju paznju stala na obalu, licem ka vodi.

Tu se zavrtela u krug i svih 360 kadrova sebe sa pripadajucim delom pejzaza spakovala u luksuzni aparat.

Ne spustajuci brzinu,skinula je sorc i majcu.

Nestrplivo i bez razvezivanja pertli, izula se i utrcala u jezero.

Svetlucava povrsina vode jos nije stigla ni da se sastavi od njenog prolaska, a ona se vec istim tragom vracala.

U vec rutinskoj zurbi izvadila je iz ranca veliki telefon, sela na liniju razdvajanja vode i peska i napravila 180 selfia sebe i svog mokrog stajlinga.

Brzo je nazula bele carapice i obula zutoljubucaste android patike i otisla u tempu u kom je i dosla.

Pomalo umorna od dinamike prethodnog dogadjaja legla sam, dlanovima saka dodirnula travu i zatvorivsi oci slusala hucanje vetra kroz grane smreka.