Пораз ратнохушкачког лобија на изборима за новог америчког предсједника је изазвао пометњу у свјетском медијском простору- који је био под његовом контролом. Тај лоби, којег је оличавао клан Клинтонових, а чија официјална песница донедавно био нобеловац Барак Обама, највећи промотер ратова у модерној историји човјечанства, не може да се смири са новонасталом ситуацијом.

На другој страни, пораз сировог ратног лобија САД не може а да не радује велики дио планете. Све да ће Трамп преврнути капу, и у неком моменту будућности попустити пред притиском јастребова у Вашингтону, ово вишемјесечно цвиљење Сорошевих нациста, јадиковке и пиштање Cи- Ен- Ен- а, кукњаве рањених ајкула глобализма, урлици ратних и лажних антиратних профитера- донијело је много тренутака непоновљивог и бесконачног задовољства! Од момента када је чудовишна Хилари Клинтон поражена на предсједничким изборима- то задовољство није престајало, већ је само нарастало.

Тренутно се сваки корак Доналда Трампа помно прати. На све се реагује. Свака ријеч, гест, потез се на негативан начин квалификују од стране мејнстрим медија, са јасним циљем сатанизације новог америчког цара.

Каква је ситуација у њима, не би зачудило дизање медијске прашине чак и поводом баналног Трамповог одлазка у тоалет. Рецимо, да Трампов одлазак у “клоњу” Би- Би- Си оквалификује као “знак надолазећег тоталитаризма”, Си- Ен- Ен истакне: “То је исто радио и Хитлер”, а Сорош злослутно најави: “То се неће добрим завршити”!

Јакшић и Диздаревић: Енергетски лоби против војног лобија

Протекли изборни судар америчких лобија којег су представљали- Трамп на једној а Клинтон на другој страни, већ је лијепо објашњен од стране појединих аналитичара са бивших југословенских простора. Хрватски новинар и политички аналитичар Томислав Јакић је ту конфронтацију објаснио на овакав начин:

“Америка, односно да будемо посве прецизни: војно-индустријски комплекс и велике корпорације што га чине, требају – рат. Може звучати невјеројатно, сулудо, али је тако. И у стварању ратне атмосфере, у увјеравању Американаца како су тотално угрожени од Москве, не бирају се средства и прелазе се све границе…

Трамп је представник, и на неки начин- експонент инвестицијског комплекса. А тај комплекс, да би напредовао и да би се развијао, треба мир. Зато је корпорацијама што чине војно-индустријски комплекс Трампова најављена политика договарања с Русијом “смртна опасност…

Трамп је најавио нову политику. Трамп се не жели конфронтирати (Кина је ту, за сада, изузетак), он жели разговарати. Трамп је пословни човјек и он ће настојати постизати договоре на обострану корист (јер, управо као пословни човјек добро зна да посао није добар, ако се једна страна у њему осјећа закинутом или превареном)”.

Босанскохерцеговачки новинар и дипломата Златко Диздаревић има сличну анализу дотичне проблематике, и каже:

“Нејасноћа о Трaмпу и Путину у овој врсти приче много је мање него што се хоће прочитати. Трумп је дио енергетског лобија а не војног. Тај лоби као предуслов за ширење посла тражи мир, а не конфронтације, страх и сукобе.

Као човјеку од долара и ничега другог, Трампу је јасно да му производња страха од Путина не треба, и све оне пропагандне будалаштине које страх и мржњу прате и производе. Путин му је у томе партнер јер ни њему, чак и више него Америци, ратовање унаоколо не треба. Много га скупље кошта а амбицију да пороби пола свијета нема. Са главним противником има исти интерес – овладавање енергетским изворима и путевима.”

Двајт Д. Ајзенхауер, предсједник САД од 20. јануара 1953. до 20. јануара 1961. године, је у свом говору “Опроштајно обраћање нацији” 17. јануара 1961. године указао на опасност која вријеба од утицаја војно- индустријског комплекса на овај начин:

“Ова повезаност огромне војне организације и велике индустрије наоружања је нова у америчком опиту. Укупни утицај – економски, политички, чак и духовни – осjећа се у сваком граду, свакој државној институцији и свакој канцеларији федералне владе. Препознајемо императивну потребу овог развоја, али ипак не смиjемо игнорисати његове тешке последице…

У савјетима владе морамо се бранити од стицања неоправданог утицаја војно- индустријског комплекса. Потенцијал за катастрофално јачање погрешно смјештене моћи постоји, и истрајаће. Не смијемо никада допустити да тежина ове комбинације угрози наше слободе или демократске процесе…

Само опрезни и упућени грађани могу приморати огромну индустријску и војну машину одбране на правилно мијешање са нашим методама и циљевима мира- како би сигурност и слобода могли да напредују заједно.”

Затворени круг индустрије ратовања је пукао

На порталу “Едванс” у тексту “Индустрија рата и војно-индустријски комплекс: Реалан новац и нереалне пријетње”, аутор Матео Ристић објашњава функционисање система америчке индустрије ратова на следећи начин:

“Од инвазије на одређену државу с којом се спонзорирају војне компаније, преко илегалне експлоатације природних ресурса од које профитирају фирме из енергетског сектора па све до обнове нападнутих држава путем натјечаја за америчке грађевинске фирме ствара се затворени круг индустрије ратовања на штету како америчких тако и страних порезних обвезника.

Но, симбиотичка веза војне индустрије и америчких политичара има пуно веће опсеге. Од ратова у Сирији, Ираку и Афганистану који служе као полигон за потрошњу старих залиха и испробавање нових војних технологија, па све до стварања политичких и војних напетости на руској граници и Корејском полуотоку које резултирају константним наоружавањем и профитом, војно индустријски комплекс је једна изнимно утјецајна индустрија која је надишла своју изворну обрамбену сврху. Рат против тероризма је створио нову парадигму модерног ратовања и омогућио војној индустрији непресушан извор ратова против глобалног невидљивог непријатеља.”

Ипак, ова анализа Ристића унијела је једну недоумицу у односу на анализу Диздаревића и Јакшића. Елем, поставља се питање- како је нафтни и грађевински лоби САД дошао у сукоб са војно- индустријским комплексом, када су они дио истог система пљачкања ратом разорених и окупираних држава? То не објашњавају Диздаревић и Јакшић, мада је разлог тога конфликта очигледан.

Наиме, формирањем система Исламске државе од стране америчке администрације та симбиоза ратних и послијератних профитера је пукла. Затворени круг индустрије ратовања се распао због грамзивости војно-индустријског комплекса. Исламска држава је преузела нафтне изворе на територији коју је окупирала, јер се са те територије повукла америчка војска, па су без нафтног плијена остале америчке енергетске компаније. Америчке грађевинске фирме су, такође, остале кратких рукава јер ИД не планира да било шта гради, већ само да руши и пљачка.
Да је то тако, Трамп је објаснио у току предизборне кампање, када је навео главни разлог и циљ борбе против Исламске државе, дословно рекавши: “Ја бих уништио примарни извор њиховог богатства, а то је нафта. А да би се то урадило, морате да пошаљете војнике – и ја бих их разбио. Опколио би их и узео нафту за нашу земљу. Једноставно бих узео нафту”.

Огромна штета нанесена нафтном лобију

Осим што је Исламској држави предао нафту, амерички војно- индустријски комплекс је направио огромну штету интересима сопственог инвестиционог и нафтног лобија санкцијама према Русији. Тим потезом им је ускратио могућност да извлаче огромне профите на рачун руских сировина, предпочитавајући томе војну напетост и трку у наоружању која одговара само америчкој војној индустрији.

У жељи да економски ослаби или сруши Русију- ратнохушкачки клан, на чијем челу је био Обама, је калкулцијама са фјучерсима оборио свјетску цијену нафте и направио страховити удар не само по иностраним прозвођачима нафте, већ и по експанзивној америчкој индустрији производње нафте и гаса из уљних шкриљаца.

САД су, захваљујући новим технологијама искоришћавања уљних шкриљца, увјерено ишле ка стицању енергетске независности државе од свјетских извора нафте и гаса. Међутим, са обарањем цијена нафте та индустрија је изгубила конкурентност и кренула ка уништењу. Губици су се мјерили стотинама милијарди долара. Рецимо, „Вол стрит журнал“ је прошле године прогнозирао да ће средином 2017. године- трећина нафтних компанија у САД бити принуђена да банкротира или сасвим реструктуира бизнис.

Осим тога, Обамина администрација је, руководећи се формално еколошким разлозима- а у стварности интересима лобија зелене енергетике, онемогућила изградњу нафтовода од Канаде до Мексичког залива, чиме је нанијела ударац сопственој прерађивачкој индустрији нафте, и лишила грађане неких 28.000 радних мјеста.

Укратко, сви ови разлози су били узрок неизбјежног политичког конфликта војног и енергетског лобија унутар САД, који се ријешио на предсједничким изборима.

Европа неинтересатна, Кина проблематична а Русија партнер!

Послије побједе на изборима- Доналд Трамп се нашао на колосјеку гдје се његови политички интереси, сагласни са интересима енергетског лобија САД, поклапају са политичким интересима Путина и енергетским плановима Русије.

Излазак САД из Транспацифичког партнерства, борба против Исламске државе и скидање санкција Русији, што је у интересу инвестиционог и енергетског лобија САД, је у апсолутном интересу и Русије. И не само то, Трампу је потребна бар неутралност Русије у очекиваном политичком судару САД са Кином, против које намјерава да покрене трговински и економски рат.

Опет, таква политика ће неизоставно довести до тензија и пријетњи војним конфликтом у којем Кина нема никавих шанси без помоћи Русије. На крају крајева, недавно премјештање кинеских стратешких ракета са нуклеарним бојевим главама на границе Русије сликовито показује тај страх Кине од нуклеарне супремације САД.

Очекујући оштро стратешко надгорњавање САД и Кине, поједини руски аналитичари препоручују Путину неутралност и дистанцирање од тога конфликта, цитирајући при томе двије кинеске мудрости.

Прву, која је Конфучијева: “Ако будеш стрпљиво сједио на обали ријеке, дочекаћеш да њоме проплива труп твојег противника.” Аутор друге је Мао Цедунг, и она препоручује: “У сукобу аждаје и тигра, побјеђује мудри мајмун који мирно сједи на дрвету.”

Да ће будући велики догађаји бити на релацији три центра силе, дешавати се у троуглу Вашингтон- Москва- Пекинг, свједочи и вашингтонски аналитичар Евроњуза Стефан Гробе, који је положај Европе у америчким геостратешким очима овако описао: “Трамп је први предсједник САД, послије Трумана, којег Европа уопште не интересује.”

То, отприлике, значи да је распадајућа Европска унија у великој мјери изгубила геостратешки значај у свијету.Урачунавајући да новог америчког цара Европа не интересује, а Кину исправно третира опасним економским конкурентом, то је упућеност Трампа према Путину учигледна, што се може и обрнуто констатовати.

Трамп одлично зна да нуклеарни сукоб САД и Русије значи сигурно уништење те двије велике државе. На другој страни, добра и коректана сарадња САД са Русијом може довести до тога да сировински и енергетски потенцијали Русије постану сигуран улог за америчке инвестиционе и енергетске компаније.

За рјешење конфликта на Блиском Истоку, уништење Исламске државе и преузимање нефтних извора америчким компанијама, Трампу је као савезник потребна руска војна сила, тим прије што је војна моћ Европе смјехотресна и скоро ништавна. Тако се добри односи са Русијом намећу Трампу као потреба без алтернативе, и то по свим геостратешким правцима,

Кисинџер- Сарадња са Путином је најважнији задатак САД!

Да би достигао своје циљеве на исправан политички начин, нови амерички предсједник је наручио разраду плана за нормализацију односа са Русијом чувеном геостратегу Хенрију Кисинџеру. Свјетски мејнстрим медији су се потрудили да занемаре недавно учествовање Кисинџера на Економском форуму у Давосу, јер је на том мјесту он дао своје екслузивно мишљење о Путину и Трампу..

Наиме, на питање новинара- “да ли га збуњује тврдо мушко другарство Трампа и Путина”- Хенри Кисинџер је рекао следеће: “Управо сада Путин одржава равнотежу у свијету… Немам ништа против тог другарства, а надам се Путин и Трамп још више зблизити… Изградња дијалога са Путином је један од најважнијих задатака САД и Трампа.”

И тако, нема сумње да је избором новог, неординарног америчког предсједника отпочео процес нове прерасподјеле моћи у свијету. За разлику од прошлих америчких предсједника који су били јадне слуге и марионете, милијардер Трамп је предсједник који је сам себи режисер. Није дволичан, параноидан и злослутан попут Хилари Клинтон, нити подмукао и јалов као Барак Обама. Што му је на уму он говори унапријед- тако да је предвидљив.

Дакако, као и било каква друга промјена- ова политичка трансформација унутар и изван САД са собом носи одређене неизвјесности и скривене опасности. Међутим, пад клана Клинтонових на прошлим америчким изборима је означио да се неће десити катастрофални просец ужурбаног кретања свијета ка нуклеарном рату. Ван сваке сумње је да је Трамп неупоредиво бољи од оних који су могли доћи на његово мјесто. Могуће је да чак буде и јако добар император, што ће вријеме показати!

Зато су ово моменти за уживање! Када се спокојно може пратити смијешно цвиљење и пиштање, немоћно урлање и промукла рика оних који су са паролама “борбе за мир и демократију” срушили многе државе, а остатак небомбардованог свијета гурали ка апокалипси.

Сулуда идеја војно- индустријског комплекса и политичких јастребова САД и ЕУ о потреби глобалног сукоба је, за сада, пала у воду. Послије доласка на власт новог америчког цара свијет ће се сваког тренутка ужурбано мијењати, понекад и љуљати, али ипак кретати увјереније и сигурније него до сада.