Na samo par kilometara od Bele Palanke, u neposrednoj blizini lokalnog puta koji od ovog mjesta vodi do sela Oreovac, bezmalo 35 godina odolijeva vremenu kućica izgrađena na stijeni višoj od 12 metara.

Vlasnik kućice Miroslav Mika Pavlović (62) iz Bele Palanke siguran je da je njegova građevina po mnogo čemu jedinstvena u zemlji, između ostalog i po tome što se na stijenu oslanja dužinom od svega 25 centimetara, dok preostala dva i po metra “vise u vazduhu”.

Pavlović, samouki građevinski radnik, ističe za Betu da je kućicu od nekih sedam osam kvadrata sam projektovao, a izgradio uz pomoć prijatelja.

“Kućica je sigurno jedini objekat u ovom kraju koji je početkom 80-tih godina prošlog veka izgradjen od krova do poda. Ni jedan naš stručnjak u to vreme nije projektovao kuće tako da se one oslanjaju na krov. Čak su i doktori gradjevine počeli to da rade mnogo kasnije”, kaže Pavlović.

On naglašava da je kućicu na stijeni izgradio tako što je prvo izlio betonsku ploču a potom za nju pričvrstio krov, zidove, pod i terasu. Prethodno je sa stijene, da bi je poravnao, morao da odvali komade koji su bili teški i više od tone.

Pavlović objašnjava da je stijena na brdu Popov vrh, nadomak njegovog rodnog sela, za njega bila uvijek nešto posebno i zbog toga je na njoj izgradio kućicu za odmor.

“Sa tog mesta vidi se čitav ovaj kraj Divljansko jezero, Divljana, manastir Sveti Dimitrije, Orevačko polje. Vidi se čitava Suva planina. Čim mi se ukazala prilika, kupio sam šumu i stenu, i krenuo da gradim kućicu. Bile su mi potrebne dve godine da je, uz pomoć prijatelja, završim”, govori Pavlović.

“Svaki komad materijala, alate, džakove cementa i sve ostalo, na leđima smo nosili uz brdo do stene”, naglašava Pavlović.

Prema njegovim riječima, njegovi zemljaci najprije nijesu odobravali poduhvat u koji se upustio, ali sada nema čovjeka koji prođe ovim krajem, a ne zastane da bi kućicu slikao.

“S porodicom i prijateljima proveo sam u kućici zaista divne trenutke, jer je ovde priroda netaknuta, a ja sam čovek iz prirode. Ma koliko da sam umoran, kada dodjem ovde, posle deset minuta sam bolje. Zato kućicu zovem ‘odmor za dušu'”, naglašava Pavlović.

On ističe da mu je velika želja da na stijeni dogradi još jednu ili dvije prostorije, a kako bi prevezao potreban materijal, ovih dana proširuje stazu koja kroz šumu vodi do kućice.

“Nisam više tako mlad da bih džakove cementa nosio na leđima, ali mogu još da radim i uradim nešto što niko drugi nije”, kaže Pavlović.

Mada je već zašao u sedmu deceniju života, Pavlović u Beloj Palanci, ali i Nišu i Pirotu, važi i dalje za veoma sposobnog majstora koji može da uradi i posao koji ni jedan drugi majstor ne može.

Na gradilištima radi ne samo kao građevinac, već i kao vodoinstalater i električar. Veoma je uspješan i kao kamenorezac i graditelj fontana, a bez ičije pomoći projektuje i gradi dizalice i strugare.

Pavlović ističe da je sve zanate naučio sam, ali se pri tom uvijek trudio da ih obavlja najbolje što može i na sebi svojstven način.

“Više se bavim umetnošću nego građevinom, ali to je jedno s drugim povezano”, podvlači Pavlović. (Izvor: Beta)