Čajo je moj komšija, par godina stariji od mene, karakteristične figure i profila: nizak, zdepast, uvijek neuredan – “sav glibav“ što bi rekli; stalno nasmijan i sklon šalama, najčešće neslanim. Zimi je isključivo nosio neprikladnu, flekavu, krznene bundu, nešto poput “kanađanke“ koja ga onako omanjeg cijelog “poklopi“. Brkovi su mu davali neku vrstu naopakog šmeka. Čajo je falsifikat originalnog Borata iz istoimenog filma: i po interesovanjima, i po ponašanju, i po izgledu – samo što je niži.

Dok sam bio mlađi, povremeno su mi bili simpatični Čajovi “podvizi“ i zgode, ali to je trajalo kratko.

Čajo je znao i da se potuče u kafanama, onim kafanama za koje se zbog klijentele koja ih posjećuje govorilo: da neko baci bombu na nju, nijedna majka ne bi zakukala.

Veoma brzo sam shvatio da je on, što bi rekli onako narodski – jedna obična budala.

No, ispostaviće se da sam ja budala, a Čajo ugledni građanin.

Evo nekih Čajovih podviga kojih se sjećam iz mladosti:

-Kada bi prošla neka žena u vidno drugom stanju, Čajo bi skoro uvijek prokomentarisao: “Viđi ove kurve“. Na pitanje, zašto je kurva, Čajo bi odgovorio: “Pa viđi joj stomak“.

-Čajov drug i kum je ponekad volio da popije, bio je boem i pošten momak, ali takođe bez kriterijuma. Par puta je Čajo išao u sela blizu Podgorice da zajedno prose đevojku za njega. Prosidba ne bi bila stvarna, znali su da će biti odbijeni, ali je to bio način da ih domaćini ugoste, posluže pićem i mezom – što je i bio cilj “prosidbe“.

-Svojevremeno, veoma davno, mislim negdje krajem 80-tih, uhvaćeni su neki momci iz naselja u krađi prodavnice. Na optuženičkoj klupi se našao i Čajo, koji je bio osumnjičen da je od njih kupovao stvari iako je znao da su ukradene, među njima i mesarski mlin. Priča kaže da je na pitanje sudije da li je istina da je od optuženih kupio ukradeni mlin za meso, Čajo dogovorio: „Ja kupio? Nije istina druže sudija, što će meni mesarski mlin?“. Čajo je tada radio kao mesar i imao svoju mesarsku prodavnicu.

-Jednom je Čajo klao Kurban kod mene. Kako to ne mogu da gledam, rekao sam mu da sačeka malo dok se udaljim. Na to je on hitro preklao ovna pred mojim očima i počeo da se grhotom smije kada je vidio da sam počeo unezvijereno da bježim i da me to klanje i šiktanje krvi preklanog ovna potresalo.

Uglavnom, Čajo je uvijek bio tip za sprdnju: s kojim su se sprdali, i koji se sprdao. Nikad ga niko nije uzimao za ozbiljno, a na njegov pomen bi govorili: “Pusti Čaja budalu“ ili bi se samo nasmijali.

Prošlo je puno vremena od tada, svako se zabavio svojim poslom ili jadom, prestao sam odavno da se družim sa osobama iz naselje, te nijesam ni znao što se u njemu dešava. Ipak, nekako dođe do mene da je Čajo postao predsjednik Mjesne zajednice. Nijesam mogao čudu da se načudim. Zatim, doznajem da: “to što ti Čajo može završiti ne može niko, od zaposlenja do drugih stvari. Kod gradonačelnika ulazi bez kucanja, a sa Milom je na ti“. Bio sam BEZAZEKNUT – što bi rekao onaj poslanik Narodne stranke iz 90-tih, ali sam mislio da tu ima dosta onih, tipično naših, čaršijskih pretjerivanja.

Pred poslednje lokalne “izbore“ u Podgorici vidim bilbord sa budućim gradonačelnikom Stijepovićem a na bilbordu tik do Stijepovića Čajo. Najprije sam se ukočio, pitajući se da li mi se priviđa. Zatim sam se onako ukočen, u centru grada počeo krstiti iako sam musliman, sve gledajući u bilbord. Prolaznici koji su me vidjeli i vjerovatno su komentarisali u sebi: “Grehota je kakvih sve ludaka ima“. I nijesu pogriješili u dijagnozi: ja sam i ludak i budala, a ne Čajo.

I istina je da Čajo nema toga što ne može završiti, kasnije sam za to dobio niz potvrda.

Ovo su Čajova vremena.