Juce sam se kupala u moru i suncala na plazi a danas (25.10.2014) bila da posjetim Kedrove Libana.

Sa namjerom pocinjem ovako svoje pisanje jer zelim da ukazem na to  da, osim moje najmilije Crne Gore, odredjene stvari se mogu desiti i u drugim djelovima svijeta. Da, pogadjate, to je nas slogan – da  u jednom danu mozete biti na moru i na planini. Ali svrha ovog mog zapazanja nije da kritikujem,  vec da kazam da mi mozemo vise i bolje, i da mozemo biti autenticniji i originalniji. I na kraju nije bitno, sta je prvo nastalo, kokos ili jaje, (kampanja promotivna CG ili Libana), bitno je kako se ono, to sto je nastalo,  nosi sa vremenom.

Ne mozemo se diciti nekim starim putopisima koji govore o tadasnjoj ljepoti zemlje, jer to je bilo tada. Bitno je sada i sjutra. I to sada i sjutra izgleda da ne radi u korist Kedrova Libana. Mnoge su price ispricane  o njihovoj ljepoti. Mnogo sam cula o njima i izgleda da me ovaj prilog “mnogo” i sve u superlativu dovelo do RAZOCARENJA.

Zao mi je sto cu taj osjecaj prenijeti i na vas. Znam, sama sam kriva jer sam previse ocekivala a dobila sam, po mojoj naravno subjektivnoj ocjeni, nesto ispod prosjeka.

Nisam mogla a da  ne poredim tokom citavog planinarenja nase planine. Koliko su mi samo falile dok sam setala. Znala sam da su lijepe, ali sada, definitivno posle ove setnje kroz Horsh Ehden, rezervat prirode, mislim da stvarno imamo cime da se dicimo!!!

Razocarenje je pocelo odmah.

Javljeno mi je da sacekam autobus sa grupom ljudi iz Bejtura na autoputi za 15-20 min. Ti minuti su presli u puni sat. Cini mi se da im je ‘time magement’ gori neko u Africi. Ne bi oni ni tada dosli, da moja drugarica, koja je dolazila sa njima, nije pokazala slovensku krv!

Tih sat vremena na autoputu bila sam opsta atrakcija. Svi su svirali i svi su se okretali. A ipak nisam nista bjelja od njih, cak neki zbog puti misle da sam Libanka, ali sam izazvala vracanje i prolazenje kolima pored mene po nekoliko puta. Mozda se ipak vidjelo da nisam odavde ili sam bas toliko bila atraktivna u mojoj opremi za planinarenje 🙂

I to je sve doprinjelo da nisam posla ciste duse kod kedrova.

Stigli smo na odrediste. Da li sam vam rekla koliko Lbanci vole da se promovisu? Mnogo!

Te je tu bila fotografija odje, pa ondje, pa odozgo, pa sa strane i tako ne ostade vremena za pricu o kedrovima. Ono sto sam cula od nasih vodica je samo to da je povrsina rezervata Edhen oko 140 ha, da  u njemi zivi 27 vsta sisavaca (vuk, divlja macka divlja svinja, hijena, lasica itd, ) i veliki broj raznih vrsta ptica. O komsijama kedrova su rekli da najvise ima smreke, hrasta i posebne vrste divlje jabuke. I nista nisu vise rekli o tako iscekivanim kedrovima.

Morala sam sama da ih trazim, da ih prepoznam, osjetim.I nije bilo bas tesko.

Jesu posebni. Ti koji su ostali. Pretrazujuci po internetu dosla sam do podatka da se kedrovi pominju i u Bibliji kao Bozji kedrovi. Libanski  kedrovi su bili  sastavni dio raznih drevnih civilizacija koje su otkrile njegove brojne koristi. Canaan-ci su ga koristiti za kućnu izgradnju; Feničani  za izgradnju komercijalnih i vojnih brodova, kuća, palata i hramova. Drevni Egipćani su koristili  smolu u mumifikaciji. Piljevine kedra pronađena je  u grobnicama egipatskih faraona.

Potomci tih drevnih bica danas trebaju pomoc, zastitu. Gledajuci ih  imala sam osjecaj da su uplaseni. Oko njih u daljini je gola planina. Nema niko podrsku da im da, a preko planine je covjek. Mislim da su ga osjetili, i da su se stisli, zbili da se brane.

Pisala sam u nekom od prethodnih blogova, da kada vidim obalu Libana, cak pomislim da ima nade za Budvu. Srecom, kod nas je mnogo bolja situacija sa planinama.

Zao mi je ove kedrove. Ne mogu ni da zamislim da je ponos Libana, spao na ovo (ali opet podvlacim, mozda sam previse ocekivala, mozda je ovo ipak fantasticno za nekoga).

Vidjela sam jedan stari Kedar, pricala sa njim. Mada sam vidjela i ranjenog. I ponekog mladog, mozda jos ne ozenjenog. Ne znam ali citavim putem sam imala osjecaj da placu. Park je bio prepun ljudi. Samo moja grupa je stala u dva velika autobusa, pa izracunajte, a tu su vec bila 4 ili 6 i ko zna koliko je jos doslo.

Podrzavam boravak u planini, to i sama radim, ali ti  ljudi koji se kikocu, koji nemaju respekta, koji se stalno nesto slikaju, koji eto tako prolaze a ne maze te, a diraju te, uznemiravaju te… Sta li je “cudna suma” pricala?

Da li ce se sjutra odmoriti ili ce, ipak, morati da saceka kisnu sezonu i da ljudi odu.

Izvini sumo, izvini Kedru. Eto i ja sam dosla da te uznemirim. Nadam se da legenda o kedrovima zivi i dalje u nekom drugom kutu Libana. Sa zeljom da ipak ovoj mojoj prici dam sretan kraj u  nastavku vam stavljam  link za  blog koji mi je prijatelj proslijedi prije puta u Liban.