I evo posle Tripolija, na red je dosao i Bejrut.

Nisam mu se nadala tako brzo,  a ni obradovala putu, ali prijatelji iz Kenije, koji sada zive i rade u irackom Kurdistanu su letjeli preko Bejruta i to je bila dobra prilika da se vidimo nakon godinu i po dana. Da cudni su putevi gospodnji!

Pripremila sam se za put. Opet borba za opstanka na autoputu. I ovdje vazi zakon prirode: veci jede manjeg. Al ja i moj mali autic se nismo dali. Drzala sam 110 ko od sale (to je minimum) i mogu vam reci da me evo dva dana bole ledja od napetosti. Volim brate sporedne puteve i one pored mora al’ ne moze uvjek kako ja ocu.. Trt

Picim sve pravo. Da bih dosla do aerodroma morala sam proci kroz centar grada. Od kolega sam dobila pojasnjenje, da je lako doci do aerodroma: sve ides pravo! Mucak pravo, bilo je krivo i podjoh u krivo…pored check pointa, (gdje su barikade sa vojskom) rekoh Merhaba.. dje je aerodrom i poceh rukama da letim, jer vojnici samo arapski pricaju.

Momak se smije. I ja bih da sam na njegovom mjestu. Sporazumjesmo se neverbalnom komunikacijom. Eto, jos jedan dokaz u prilog psihololizima i sociolozima kada kazu da je neverbalna komunikacija cudo. Cudo bi i u mom slucaju, ukaza se aerodmom i moji prijatelji.

Stani, coki, coki, …lijepo vas vidjet i upadajte u kola, idemo dalje.

Trebamo da se sretnemo sa jos jednom drugaricom iz Najrobija koja sada zivi u Bejrutu. Pitaju me prijatelji dje cemo? Rekoh ova Crnogrka ce samo pravo dako pogodimo centar i ne mrdam nidje drugo. Beirut je veliki grad, mrak je nema svuda osvetljenja, zna po koja bomba da pukne, onako bez ikakvog reda.. pa da nebi dosao red na mene, odoh u centar.

Stigosmo.

Dva svijeta. Kvart je extra luksuzan. Prodavnice Armania, Max Mare i jos tamo nekih poznatih. Luksuz na sve strane. Jedan dio je ogradjen vojnim tackama gdje te pretresaju. Ulazimo unutra. Nevjerovatno. Grobna tisina (cudno kako imamo neka simpaticna poredjenja), par ljudi na ulicama, nekoliko kafica, luksuznih.. Ma ni muva se ne cuje. Lijepo al nestvarno, samo na par stotina metare imate drugi grad i drugi nacin zivota.

Krecemo prema Zaitunay Bay (mjesto za vecernje izlaske). Tek tamo sok!! Ovi moji jadni prijatelji iz Kurdistana, dje je potpuni haos od izbjeglica iz Sirije, ne znaju sta ih je snaslo na samo sat i po vremena leta: jahte, restorani, staklene zgrade osvijetljene..izgleda NY (mada nisam nikad bila, nego samo ono sto vidjela sa slika i televizije :).

Ljudi u Libanu.

Ne znam da li sam vec pisala o fenomenu estetske hirurgije. E pa ovo je mozda najbolje tle za taj posao. Mislim da nocas nije bilo zenske osobe (osim nas troje) koja nije imala neki zahvat. To je jednostavno moda. Sve djeluje nestvarno, kao drzava u drzavi. Da neko vidi samo ovu stranu Libana, reko bi zar je moguce da je ovdje bio gradjanski rat od 1976-1990 da je 2006 bilo bombardovanje Izraela, da je sada rat u Siriji i da paravojna jedinica iz Lbana tamo ratuje i da nema struje svake 4 sata, da su putevi blokirani svako malo, da bombe ekspodiraju onako ofrlje…. Al oni zive li, zive, …

Nakon vecere u restoranu (koju mozete platiti i u LBP ili u dolarima) raspitujemo se za taksi. Ja se ovim mojim Italijanima izvinjavam, jel sam avetinja crnogorska pa ocu da ugostim,  i velim dosla sam po vas, sacekavala vas e sad se snadjite za povratak jer nesto u 01 posle pola noci i nisam za akrobacije. Oni naravno kazu dobro, jer im je i ovo bilo dobitak na lutriji.

I tako pitamo konobara za taksi. On kaze: ja cu vas povesti!

Ako je vjerovati osobama sa kojima sam do sada bila u kontaktu, kazu da Libancima mozes vjerovat, da maltene nema kradje, recimo na plazama, u restoranima.. te smo tako i mi povjerovali da nam konobar nije neki terorista vec preduzetnik koji zeli zaradit novac. I pada dogovor. Cijena ugovorena i kola stizu. Kaze nama konobar, vidjet cete kakvim cu vas kolima povesti..neki bijesni kabriolet. Moj drug iz Kurdistana, koji je prije toga bio par godina u Africi, kaze, ma nije bitno, bitno je samo da se stigne do zracne luke. I kola stizu..wowo… ganc nova, (vidi sliku..tako se kaze, ne ?)

Ja krecem pud moje luke. Cetvrtak je pa nema “toliko” zivota na autoputu, al ipak imaju dvoje motorisa koji zajedno sa svojim ljepsim, a mogu rec i jacim polovinama, u ovom slucaju, prelaze dio autoputa samo na zadnjem tocku, Ne znam koliko je ova agonija trajala, meni se cinila vjecnost. Bila sam u soku..ovo jos nisam vidjela.. autoput pun kola, svi jure  a oni voze,  pa ja mislim punih 15-20 min na zadnjem tocku.  Da sam mogla da zazmurim, zazmurila bih.