Piše: Dragan D. Dragović

Kao svaki Crnogorac, smatram da sam uvijek u pravu; isto tako mnogo volim da ”generalizujem” stvari, tako da je moje mišljenje, ustvari opšte. Imajući to u vidu – spravom kažem da: danas NIKO u Crnoj Gori nije zadovoljan državom Crnom Gorom. Jer, jaz izmeđ onih koji imaju ”SVE” i onih koji imaju ”malo” ili ”nimalo” je ogroman, i ta se ”pukotina” sve više i više širi – tokom vremena.

Dakle, da se vratimo na postavljena pitanja. Na pitanja za Grupu ”ZA” (pogledajte pitanja!), odgovori su sledeći: na Prvo pitanje: Strogo Pravna i demokratska država; odgovor na Drugo pitanje je: NE!

Na pitanja za Grupu ”PROTIV“, (pogledajte pitanja!), odgovori su sledeći: na Prvo pitanje: Privatna, besudna i autokratska država; odgovor na Drugo pitanje: DA!

Vrlo je interesanta činjenica, da su čak i pojedinci iz grupe koja ima “SVE”, pa čak i njen vrh, nezadovoljni, jer smatraju da to što posjeduju je nedovoljno, i da im pripada mnogo više, jer su to, kažu, zaslužili. Kad su, svojevremeno, najbogatijeg čovjeka svijeta Džona D. Rokefelera pitali: Da li je zadovoljan svojim bogatstvom, ovaj je odgovorio: NE! Biću zadovoljan tek tada budem zaradio još samo MALO više.

Druga grupa (koja ima malo ili nimalo) je isto tako nezadovoljna jer je uvjerena da je prevarena – u svakom pogledu, i zato na svojoj ”zastavi” drži parolu: ”Nama je Crna Gora domovina, a njima je imovina” (Miro Vicković).

A referendum je bio i na njemu je postignut rezultat u procentima: 55 prema 45. Na pitanje zašto je tada bila potrebna donja granica od 55 %, a ne recimo 51% !, dobijen je JASAN odgovor od samih ” organizatora”. Moglo je to da bude i 60 %, i u tom slučaju bi rezultat bio 60 prema 40. Ukratko, što je manja demokratija ( a time i transparentnost ) u društvu, to je donja granica viša, ili što je Staljin govorio: Na izborima, uopšte nije važno koliki je broj onih za, odnosno protiv, najvažnije je ko broji glasove.

Objektivno gledano, u svim onim turbulencijama, nakon raspada Jugoslavije, potpuno je bilo očekivano da Crna Gora bude nezavisna, i svi pokušaji da ona bude dio Srbije su bili nerealni. Crna Gora je mogla JEDINO da bude ili nezavisna ili dio zajednice u SFR Jugoslaviji. Sve mimo toga je neodrživo. Ako mi mislimo da smo mi ( kao narod ) na referendumu odlučivali o ”sudbini Crne Gore“, onda se varamo. Isto tako, ako smo ”čvrsto” uvjereni da je Milo Đukanovć ”donio” nezavisnost Crnoj Gori, onda se još više varamo. Moj otac je bio čvrsto uvjeren da je, recimo, Milovan Đilas, nagovorio Tita da Crna Gora ne bude dio Srbije nego samostalna republika u NR Jugoslaviji. Čak je imao i ”dokaze” za ovo njegovo ”uvjerenje”. I u jednom i u drugom slučaju, Crna Gora je bila ”moneta za potkusurivanje”. Pa ko je onda tu bio ”centralna figura”?! Pa, bila je Srbija, odnosno, njena narastajuća dominacija. Tito je to dobro znao i zato je ”razbio ” Srbiju na male djelove. Srbija, bez Crne Gore, sa dvije autonomne pokrajine: Kosovom i Vojvodinom. Tako da je uloga Đilasa u dobijanju nezavisnosti Crne Gore, bila potuno zanemarljiva (”Oprosti mi Pape!). I posle Titove smrti, i narastanja dominacije Srbije (odnosno njenog vođe: Miloševića ), tražio se neko od ”najbližih ” koji će da ”udari” na tadašnjeg ”Velikog Vođu”. I to je bio Đukanović. Već je tada bilo ”kristalno” jasno da je Bulatović gubitnik (kao i sam Milošević) i da je ”budućnost” na strani Đukanovića. I ta ”budućnost” je ovo što je danas.

Kad je već Srbija ”pala na koljena”, i kada je postala ”relativno mala veličina na Balkanu“, onda se u Crnoj Gori pojavila Rusija. I tako je to bilo neko vrijeme u crnogorskoj tranziciji, po principu ”nas i Rusa 300 miliona” (Deripska, Polanski, Abramovič, Šojgu…), sve do jedne granice, kad se, definitivno, morala ” izbaciti ” Rusija sa teritorije Crne Gore, a to je moglo jedino da se uradi tako što bi Crna Gora postala članica NATO pakta. Ovoga puta nije se smjelo rizikovati sa referendumom (odnosno referendum bi previše skupo koštao), tako da je odlučeno da se to uradi u ”uskom krugu“. I Crna Gora je postala dio NATO. A Rusija se povukla i otišla u Srbiju. Ako lideri DF logično zaključuju, onda treba da znaju da su već tada propustli voz, i da je, po svojoj prilici, to bio njihov zadnji voz. U neko skoro vrijeme, ”mašinovođa” neće biti više iz DPS, ali ni i iz DF. Biće neko drugi. Naš sledeći korak je ”pridruživanje” Evropskoj Zajednici, i tu za sada postoji neka igra – ”povuci – potegni“. I to će tako biti sve dok se ne riješi ”crkveno pitanje u Crnoj Gori” , i dok se vrh velikih sila ne dogovori šta je najoptimalnije za njih. A do tada je tu kod nas onaj isti dugogodišnji ”čuvar plaže u zimskom periodu”, koji – i u svojoj starosti – uživa u blagodetima ”jedne plaže” , i moli da ova ” zima ” potraje što je moguće duže. Jer, dobro zna da je proljeće predznak ljeta, kad on neće biti više potreban nikome, pa čak ni onim najbližim.

ps.

” Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane” ( I.A.)

Napomena: Ovaj tekst je autor postovao kao komentar na naš nagovarački tekst u rubrici RAZGOVORNICA, gdje se i sada nalazi, a ovdje smo ga prenijeli kako bismo ga učinili vidljivijim za posjetioce. Tako ćemo raditi i sa drugim sličnim tekstovima naših čitalaca/čitateljki.