Piše: Zlatko Paković

Danas se u našim medijima reč ‘cenzura’ upotrebljava prečesto, naročito, u svojoj podmuklijoj varijanti, kao ‘autocenzura’.

Ona se odnosi na slobodu govora, i govori nam o ograničenjima te slobode, koja se nameću kao pretnja, podstičući osećanje straha – osećanje negativne nade: nade u ništavnu ličnu budućnost koju će čoveku prirediti sloboda njegovog govora, dakle, njegova ljudska obaveza da govori istinu.

To znači da je autocenzura, pre svega, izbor – izbor da se izda sopstveno pravo na govorenje istine, koje je i vrhunski užitak i najviše zadovoljstvo jednog čoveka.

Cenzuru i autocenzuru uvek možemo razotkriti kao (uhodani) stil autora/govornika. Taj stil, manje ili više zavodljivo, služi da bi se suzbila spontanost izraza i uvida, jer je cenzura, odnosno autocenzura, suzbijanje spontanosti u stvaralaštvu ili govoru.

Stoga se treba učiti veštini čitanja i slušanja tuđih i sopstvenih tekstova i govora, kako bi se u njima razotkrili oni momenti u kojima je spontanost zamenilo neko opšte mesto, nekakva rutina u zaključivanju.

To su oni momenti kad autor/govornik, kako bi rekao Radomir Konstantinović, ne govori iz govora, iz tog vrela spontanosti, nego iz rečnika, iz onog što je utvrđeno, ograničeno u značenju, i smatra se dobro poznatim, neupitnim, zauvek datim.

Mišljenje, razotkrivanje istine, počinje, međutim, tek kada se u pitanje dovodi ono što se uobičajeno smatra neupitnim, ili, kako bi rekao Hegel, tek onda kad „se bavimo onim što se inače smatra poznatim“.

Kad se u istorijskoj perspektivi govori o cenzuri, najčešće se, i dan-danas, govori o cenzuri u nekadašnjem Istočnom bloku pod patronatom Sovjetskog Saveza, i o socrealizmu kao glavnom njegovom umetničkom rodu – danas, u pošasti antikomunizma, to je naročito poželjno i, dakako, predstavlja lep vid autocenzure u kapitalizmu.

Ovde ću, na nekoliko primera iz perioda socrealizma, pokazati kako je i u tom dobu nesumnjive cenzorske prismotre i nadziranja umetničkog stvaranja i javnog govora, narušavana autocenzura, ne bih li nešto rekao o večnim mehanizmima koji i sada mogu pomoći onima kojima je stalo do toga da govore istinu, da naruše u svom govoru i tekstu onu autocenzorsku kontrolu, e da bi i iz njih probila spontanost, kao sam život, kao živi govor za žive, a ne mrtvi govor za mrtve.

Koliko god kruta, poetika socrealizma bila je ranjiva (sic!). Potrebno je bilo da se samo jedan (makar jedan) od poželjnih joj parametara promeni, a da bi nameravani smisao izgubio svoju propisanu gustinu. Uzmimo za primer film! Snimanjem na ulici, u sticajem okolnosti zatečenom stanju (dakle, u nerežiranoj situaciji), stvari bi na pokretnoj slici odjednom oživele.

U razdobljima spoljašnje pretnje režimu, cenzura popušta. Na primer, za vreme Drugog svetskog rata, proizvodni pogoni filmske industrije premešteni su iz Moskve na periferiju zemlje. Primitivni uslovi, naime, narušenost stroge kontrole nad uslovima, uzrokovali su improvizaciju, a time i oslobađanje imaginacije. Osim toga, ratni uslovi, uveli su u socrealistički film inače zabranjene teme: smrt, glad, strah, beznađe…

U onim trenucima kad bi aktuelna politička vrhuška osuđivala postupke prethodnika, na primer Hruščovljeva kritika staljinizma, autocenzura je preusmeravana…

Žanr dečjeg i, pre svega, animiranog filma, predstavljao je slobodnija polja za stvaralaštvo. Osobeni umetnički žanrovi i njihova osobena sredstva stvarali su polja novih značenja – neočekivane kontekste.

Adaptacija dela svetske klasike, takođe je proširivala referencijalno polje značenja, i davala, kao štit, istorijske okvire da se zapravo progovori o savremenosti.

Novi formalni postupci imaju tendenciju da učitavaju nova, neočekivana značenja. Na primer: nestandardni pokreti kamere, tok naracije bez zapleta, pripovedanje u dedramatizovanoj formi (Mikloš Jančo), uvođenje prizora sna (Andrej Tarkovski), usredsređenost na detalj i nedramatične doživljaje (češka škola 1963-68), pažnja na sporednim ličnostima, na prizorima prirode, usložnjavanje strukture pripovedanja – čime se uzrokuje snažno osećanje prisustva onoga što nije izrečeno…

Sve su to bili načini da se prekrši diktat poetike socrealizma i, više od toga, da se, uprkos strogoj kontroli, stvori posebna estetika pokretne slike, posebno iskustvo filmskog gledaoca.

Naravno, svemu ovome prethodi volja da se govori istina, volja da se stvori umetničko delo.

Danas živimo u medijskoj stvarnosti u kojoj te volje nema, u stvarnosti u kojoj oni koji objavljuju najčitanije tekstove i najslušanije govore u medijima, upravo perverzno uživaju u tkanju laži, kao što je to i vodećim političarima jedini užitak, koji je proporcionalan bezočnosti tog svesnog izgovaranja laži. Tu se već suočavamo sa ozbiljnom sociopatskom strukturom kao dominantom u savremenoj nacionalnoj kulturi i državi. Oni koji stvaraju javno mnjenje i javnu politiku, čine to na sociopatskoj osnovi.

Tu nema mesta za cenzuru i autocenzuru, ona se pojavljuje samo tamo gde još uvek postoji volja za istinom.

Danas