Морињ и “Морињ”

Objavljeno: 16.05.2010, 19:48h

Да ли ми се то чини да се у Црној Гори за ударац затвореника кутлачом у главу добија пар година затвора, а за масакр пет црнoгорских држављана у Лори не добија ништа? Или ми се привиђа да “цијена” убијеног човјека, у случају Храстов, износи пред хрватским судовима – пола године затвора?

Да ли ми се то чини да се у Црној Гори за ударац затвореника кутлачом у главу добија пар година затвора, а за масакр пет црнoгорских држављана у Лори не добија ништа? Или ми се привиђа да “цијена” убијеног човјека, у случају Храстов, износи пред хрватским судовима – пола године затвора?

Piše: Vojin Grubač

Судско вијеће Вишег суда у Подгорици је недавно изрекло казне оптуженима за ратне злочине над ратним заробљеницима и цивилима у Морињу, код Котора. Тако је Златко Тарле осуђен на годину и по затвора, Млађен Говедарица на двије, Иво Гојнић на двије и по, Боро Глигић на три, Шпиро Лучић на три и по године робије, а Иво Мензалин, коме је суђено у одсуству, на четири године затвора. Оптужени су кажњени јер су од 3. октобра 1991. до 18. августа наредне године, у такозваном Центру за прихват заробљеника у Морињу, “кршећи правила међународног права, наређивали и спроводили мучења, нечовјечна поступања и повреде тјелесног интегритета, према 169 ратних заробљеника и цивила, који су доведени са дубровачког подручја.”

Поводом изрицања тих казни предсједник дубровачке жупанијске подружнице "Хрватског друштва логораша српских и црногорских концентрацијских логора" Зденко Булић је, видно незадовољан,  изјавио: „Депримирани смо, оваквим казнама Црна Гора је показала да је спремна награђивати ратни злочин. Веома је тужно да се ми морамо уплитати у тај процес, но Црна Гора очито није у стању казнити ратни злочин, па ћемо инзистирати да се уложи жалба, те ћемо као жртве тражити веће казне".

Да би могли извући исправан закључак о логорима тога типа, казнама које су изречене окривљенима у "случају Морињ", те ријечима господина Булића о томе да су окривљени изреченим казнама “награђени за злочин”, осврнимо се на догађаје везане за судбину грађана Црне Горе који су у том истом периоду били заточени у сплитском затвору “Лора”…

Брутална ликвидација Никшићана  у “Лори

Извјештај Амнести интернешнала за 1993. годину садржи свједочење Гаврила Трипковића из Чапљине,  свједок 259-94-6, о звјерском мучењу и ликвидацији петорице Никшићана у Лори. Ево шта је у том документу забиљежено…

"Једно вече, не сјећам се тачног датума, око пола ноћи Томо Дујић, који је изгледа имао посебан пик на мене, извео ме је из моје ћелије и одвео у другу просторију. Тамо сам затекао пет мушкараца који су били обучени у стандардне униформе ЈНА. По говору сам схватио да су то Црногорци.  Ови људи су били толико измрцварени, поломљених руку и ногу, да је то на мене оставило један тежак утисак. Колико се сјећам свима су им биле одсјечене уши, односно чини ми се да је само једном од њих остало једно уво. Они су били поређани по поду, тако што су неки били наслоњени на зид, а неки од њих у полу лежећем положају. Некима од ових људи су већ биле извађене очи, а некима су предамном очи вадили. Сјећам се како је један од мучитеља једном од њих забио нож у језик и повукао нож те му је тако одсјекао језик. Једном од ових Црногораца нијесу извадили очи, тако да је могао да види шта се дешава, па су затим почели да кољу једног по једног. Клали су тако што су их рукама држали за косу, а ножем сјекли у предјелу врата. Том приликом сваком је глава била одвојена од тијела. Ако је неко и покушао да се одбрани брзо је био савладан, пошто је мучитеља било пет, а они су сви били пребијени и у јако тешком стању. На крају је остао жив само онај коме нијесу извадили очи. Један од мучитеља је поређао три ножа, један поред другог, и рекао да бира нож којим ће га заклати. Овај мученик, коме је заиста било доста мука и понижења, упро је руком у један од ножева. Један од мучитеља, нијесам тачно сигуран који, али ми се чини да је то био онај који је захтијевао да бира нож, потпуно је побијеснео, више је личио не звијер него на човјека, и муњевитом брзином дограбио је тај нож и за делић секунде пришао Црногорцу и једним замахом одвојио му главу од трупа. Беживотно тијело се преврнуло, а глава је остала у ваздуху, пошто ју је овај држао за косу. Ово је био стравичан призор који се једва може описати. Док је убица држао главу, очи закланог су биле отворене, а такође и уста и она су се у таквом стању отварала и затварала неколико пута. Од овог призора су се и зликовци уплашили. Када је, после извесног времена , онај који је држао главу дошао к себи из све снаге ју је треснуо о зид, тако да се она једноставно раставила и видео сам мозак како трепери”. Гаврило Трипковић, који је заједно са братом Дамјаном био жртва и свједок звјерстава у Лори, размијењен је посредством МЦК у Неметину.

Нема подизања оптужнице за Лору

Хрватска још није подигла оптужнице за ова звјерска мучења и тешка убиства заробљеника никшићко-шавничке групе која су се десила у сплитској Лори, да не говоримо о још четрдесет до педесет на сличан начин брутално убијених других логораша у том затвору. Све што се десило у Лори приписано је осморици хрватских полицајаца који су на првом суђењу били чак и ослобођени, а на додатном добили затворске казне у висини од шест до осам година за убиство само два логораша- Ненада Кнежевића и Гојка Буловића,  од којих ниједан није био из никшићко-шавничке групе!

Збиља, шта се то десило са тим недостижним суђењем убицама заробљеника никшићко-шавничке групе, као и осталим заточеницима убијеним у Лори? Шта је са онима правди недокучивим, који су све те заробљенике до момента убиства мучили – остаје отворено питање за хрватске судове, као и поменутог Зденка Булића, који је незадовољан пресудама у вези логора Морињ?

Награда за злочин?!

Нисам од оних који правилно могу процијенити да ли је нека судска казна на неопходном нивоу, али не могу а не примјетити да је Зденко Булић имао могућност да предостави јавности – како се у Хрватској кажњавају случајеви попут овог у Морињу. Тиме би његове оптужбе на рачун црногорског судства по овом питању биле много утемељеније. До сада, рецимо,  ја нисам примјетио да се у Хрватској пребијање и малтеретирање затвореника попут оног у Морињу уопште процесуирало, мада је, да подсјетим, у периоду између 1991.- 1997. године у Хрватској  постојао чак 221 логор и сабирни центар за цивиле и ратне заробљенике.  Ипак, да би све било јасније, навешћу неколико упечатљивих примјера односа хрватског тужилаштва према злочинима који су се завршили смртним исходом заробљених или заточених лица…

У документарном филму "Павиљон 22" загребачки режисер Жарко Пуховски је расвјетљавао питање логора на Загребачком сајмишту, гдје су били заточени цивили из Загреба и околине, од којих су многи завршили свој живот на губилишту Пакрачка долина. Негативном јунаку тога филма, извјесном Мирославу Бајрамовићу, који је у једном интервјуу признао да је тада убио 71 заточеника, никада није суђено за тај злочин пред хрватским судовима.

Други необични примјер је бивши карловачки полицијски специјалац Михајло Храстов, који је на Коранском мосту убио 13 ратних заробљеника, а двојицу ранио. Жупанијски суд у Карловцу га је три пута ослобађао кривице. Врховни суд Хрватске је у другом степену преиначио трећу ослобађајућу пресуду и осудио Храстова на осам година затвора. Потом је трећестепена пресуда била да се  Храстову казна смањује са осам на седам година затвора, “због тога што је 70-постотни ратни војни инвалид, више пута одликован за учешће у Домовинском рату…”

Балканска игра дуплих стандарда

Ови примјери сликовито показују какав је раскорак између онога што говори незадовољни(!?) Зденко Булић, и онога што се дешава у Хрватској по питању сличних или горих ствари везаних за ратне злочине. Посматрајући све ово у цјелости, намеће се закључак да се ради о замајавању јавности и двоструким аршинима када су у питању предочена суђења и несуђења.

Да ли ми се то чини да се у Црној Гори за ударац затвореника кутлачом у главу добија пар година затвора, а за масакр пет црногорских држављана у Лори не добија ништа? Или ми се привиђа да “цијена” убијеног човјека, као у случају Храстов, износи пред хрватским судовима – пола године затвора? Оставићу ова питања на разматрање господину Зденку Булићу да би он, као ревносни оцјењивач правилности висине судских пресуда, и регионални "експерт" за проблеме суочавања са ратним злочинима- могао дати коректан осврт и исправан одговор.

И на крају – када ће се покренути поступак за масакр Никшићана почињен у сплитској Лори? Наравно, то је важно да би могли видјети колико такве бестијалности “коштају” пред хрватским  судовима.  До сада је закључак био да је такво злостављање и убијање нешто уобичајено, те самим тим не подлијеже судском процесуирању.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

  1. Zipp says:

    Vjerujem u navedeno svjedočenje o Lori iz teksta. Mislim da ljudi ne izmišljaju kada svjedoče o takvim užasima. Teško je takva svjedočenja, bar meni, čitati samo. A nikako ne mogu da shvatim da ljudi ljudima rade tako što. No, mnogi od nas se ne zaslužuju nazvati ljudima-i toga sam svjestan
    Kao što vjerujem navedenom svjedočenju o užasima u Lori, tako vjerujem i o maltretiranjima i u žasima u Morinju iz ispovjesti samih logoraša. Pogotovu znajući i živo se sjećajujći tog vremena, „našeg“ zanosa, osjećaja moći, mržnje, sile i moći sa kojom smo raspolagali. Pljačke, bestijanja, „dokazivanja“ nad nejakim(a). Opšteg osjećaja da ćemo dobiti rat, pripojiti, osvojiti, opljačkati…, i da niko nikad za to neće odgovarati.
    Zato Vaša postavljana dilema; „да се у Црној Гори за ударац затвореника кутлачом у главу добија пар година затвора” je za mene je krajnje maliciozna. I neprimjerna. Veoma dobro znate, isto kao i ja, da su zatvroenike-logoraše u Morinju sistematski prebijali, mučili, izgladnjivali, vršili nad njima svakojake troture. Od fizičkih do psihičkih. Uz sve to, Morinjski logoraši su uhvaćeni i uhapšeni na pragovima svojih kuća, a medju njima je bilo i ljudi koji nijesu bili u vojnim formacijama(a i da jesu-branili su svoje!), već običnih gradjana Dubrovnika i okoline, domaćina kojima je istovremeno možda opljačkana i zapaljena kuća, ubijen neko bližnji…
    Postavlja se pitanje; zašto Crna Gora nema snage da izvrši pritisak na Hrvatsku kako bi se pravedno procesuirao zločin u Lori, primjereno oštro kaznili mučitelji i ubice iz Lore?
    Mišljenja sam da je razlog očigledan: Crna Gora je bila agresor na Hrvatsku. Tadašnje i većina sadašnjeg političkog rukovodstva je krivo za tu agresiju. Kroz „oprost“ za zločine u Lori a procesuiranje dijela zadnje linije direktnih izvršilaca kod nas, ono kupuje svoju „nevinost“. Jednostavno nemaju snage, političkog i moralnog kredibiliteta da traže, zahtjevaju, izvrše pritisak na Hrvatsku da kazne svoje zločince. Uz to, naše sudstvo i tužilaštva koje se nalazi pod punom kontrolom aktuelnog režima „vaga“. Tako(po meni), dijelu direktnih izvršilaca zločina izriče manje kazne nego bi prema učinjenim nedjelima trebali dobiti, šaljeću im sledeću poruku; ako budete dizali graju, tražili komandnu i političku odgovornost, znajte da vam se kazne uvijek mogu duplirati ili čak biti još i veće.
    Moj, mislim princijepelan stav je da svako treba da odgovara za svoje zločine. Politička i komandna odgovornost na prvom mjestu. Zatim slijedi odgovornost direktnih izvršioca, ubica i mučitelja. Kako za Loru – tako za Morinj.

  2. Ervina Dabizinovic says:

    Nadam se da nema više onih koji dovode u pitanje da smo na prostoru bivše Jugoslavije vodili ratove i činili ratne zločine. Ali je dominantan stav da se negiraju činjenice, navođenjem drugih. I toga Gospodin Grubač mora biti svjestan. Negiranje činjenica, na način da se jednom zločinu pretpostavlja drugi – jeste nesuočavanje sa prošlošću i ne prihvatanje odgovornosti što se radilo u naše ime.
    Prvo na ovoj strani a potom i toj drugoj- da se okoristim tim fašisoidnim mišljenjem ( mi oni, drugi druge, njihovi, naši)..
    Dijelim mišljenje da je kazna neka vrsta kozmetičkog odnosa prema ratnom zločinu, ljudima koji su bili izloženi torturi, njihovim poprodicama, nama svima kojima ovakva djela stoje na odgovornosti jer su se događala ovdje i u naše ime. Ali jedino tješi saznanje – da je konačno rečeno RATNI ZLOČIN. RATNI ZLOČIN PROTIV ČOVJAČNOSTI
    Ovo ne možće da promijeni ništa. Može da ispoštuje samo naša puna odgovornost za učinjeno i neučinjeno- za sve što se radilo u naše ime od starne pojedinaca i našin vlasti, političara, generala i sličnih.
    U ovom smo svi dok se ne okrene u drugom smjeru. Zato je važno učiti – nije argument zločinu- protu zločin, nije argument smanjivanje broja pobijenih, nije argument broj žrtava i s druge strane kontar žrtava s te strane- T

  3. Ervina Dabizinovic says:

    POBJEŽE MI….
    Suočavanje sa prošlošću i lustracija, utvrđivanje odgovornosti svih – političke, metafizičke, komandne, pojedinačne..to su odgovori za poštiovanje svih onih koji su ubijani dok smo mi spavali.

  4. Vojin Grubac says:

    Господине Зипп,

    нема сумње да су вршене озбиљне тортуре над заточеницима у Морињу, да је то сасвим оправдано законски кажњиво, баш као што претпостављам да су судије ту да одлуче колика казна треба да се за то понесе.
    Наравно, у тортуре спадају и ударање кутлачом, шамарање, вријеђање, које су наведене, између осталога, у исказима свједока који су били жртве.
    Ипак, не могу а да не претпоставим да се такве тортуре пред судовима тумаче на један, а горе описане тортуре у Лори на други начин, што би било логично.
    Свакако, ја сам за то да се евентуалне кутлаче, шамарања и вријеђања која су, могуће, спровођена према заточеницима никшићко- шавничке групе у Лори такође истраже и процесуирају.
    Међутим, колико могу примјетити, много озбиљније ствари се не процесуирају у том случају, те самим тим остаје ми да кутлачу, или нешто аналогно томе, ставим као мјесто одaкле би требао тај процес око Лоре да почне.
    Можда би црногорским властима, прије свих, али и хрватском правосуђу – требало поклонити по једну кутлачу, јер се ради о необичним куварима људских живота, судбина и смисла свог чиновничког бивствовања.

  5. danilo stojanovic says:

    G. Grubac imate moju punu podrsku za ovaj blog.
    Opis zlocina u Lori je uzasan, jeziv (dugo nijesam mogao da se smirim – zaista me je duboko potresao). Ne mogu da zamislim da se ljudsko bice moze tako ponasati. Za takve je mala i smrtna kazna.

    No mnogo je vaznije razmisljati kako da smirimo nacionalisticke strasti jer – ocigledno je da je nacionalizam izvor ovih zlocina.

    Smatram da je vrijeme da se ovi zlocini rascite na drzavnom nivou. U ovom slucaju trebali bi da se sretnu Ministri pravde, Drzavni tuzioci, Hrvatske i CG i da se jednom na sudovima rascite svi ratni zlocini pocinjeni na obije strane. A zatim obije Vlade treba da upoznaju svoje gradjane o svom dogovoru, tako da se vec jednom prekine to prebojavanje zrtava, pristrasno komentarisanje presuda, i ko je koga vise povrijedio.

    A mozda smo odavno trebali formirati nas “Balkanski” sud za ratne zlocine koji bi priocesuirao ratne zlocince bez obzira iz koje su drzave?

  6. Vojin Grubac says:

    Госпођо Дабижиновић,

    углавном нисам разумио шта сте хтјели рећи, тако да не могу да коментаришем ваше ставове зато што их могу погрешно протумачити.
    Умјесто тога изнијећу свој став…
    Наиме, мислим да је ружно лицитирати са бројем жртава у сукобима, те да постоји цивилизацијска обавеза да се то утврди на најкоректнији могући начин организацијама које приступају таквим опипљивим стварима крајње одговорно. Свако увеличавање или умањивање броја жртава сматрам преступом.
    Не сматам да је свјесно умањивање броја жртава мањи преступ од свјесног увећавања, или недозвољавања да се тај број утврди.
    Рецимо, ја сам за то да се престане с лицитирањем броја жртава у Јасеновцу. За то сам да се покуша коректно утврдити, иако је то тешко, колико је људи тамо пострадало. Наравно, исто тако и у сваком другом случају.
    Иначе, што се тиче основног текста, којег сам горе поставио, мислим да је Зипп у свом коментару дао непогрешиву оцјену понашања актуелне власти.
    Једино бих додао, да су осуде у вези Мориња очигледно повезане са тренутним општинским изборима, што на још један начин баца чудну слику на садашњу власт. Дакле, по њима је баш све у функцији избора. Мислим да се садашња власт не би либила нити грађанског рата уколико би то био “једини пут” да се власт задржи.

  7. Ervina Dabizinovic says:

    jasno mi je da niste razumijeli

  8. Vojin Grubac says:

    Господине Стојановићу,

    у тексту је направљена једна мала паралела односа органа судства и тужилаштва према некада заточеним људима у два државна затвора.
    Читаво вријеме са интересовањем пратим однос једне и друге државе према ова два догађаја. Чак сам учестовао у једној ТВ емисији на дотичну тему, на нивоу осврта у виду доста дугог фонозаписа, којег сам дао уредници те емисије госпођи Андријани Булатовић, која је тражила мој коментар на ту тему.
    Колико ми се чини, отприлике је испало да је у овом случају злочин мучења ријешен много раније неко злочин масакрирања, који је горе описан. Очигледно, злочин у Лори има шансу, што се тиче хрватског правосуђа, да се никад не покрене са мртве тачке.
    Не сумњам да постоје и они који мисле да је злочин у Лори оправдан из идеолошких разлога, јер су тамо, наводно, масакрирани агресори. Дакле, чак и да су били агресори, налазили су се у државном затвору, те самим тим постоје судови који ће да процијене степен кривице.
    А дотични грађани Црне Горе, који су били заточени у Лори, нису били агресори, већ ратни заробљеници, док се агресори увијек и само налазе у политичким руководствима држава. Обичан војник није агресор већ пион у играма великих. Зато и постоји Женевска конвенција која, у доброј мјери безуспјешно, отклања идеологију као мотив за линч над простим човјеком, заробљеником, који је био учесник ратних операција.
    У супротном случају, рецимо, затвореници Гуантанамо не би били више међу живима.
    Дакле, прича о томе да су затвореници Лоре страдали као агресори не пролази у цивилизованом свијету. То је дио наше свакодневне балканске лакрдије, провидне игре дуплим стандардима…

  9. Vojin Grubac says:

    Dio toga sto sam rekao gospodji Bulatovic, za emisiju o Morinju, koja je bila u martu 2007.g. je i ovo…

    “Naravno, nije sporno da se treba pokrenuti sudski proces zbog maltretiranja hrvatskih zatvorenika u Morinju, ali je očigledno da se treba podići optužnica i protiv svih onih koji su na isti, ili cak gori nacin, prebijali i mučili ratne zarobljenike nikšićko-šavnicke grupe, od momenta hapšenja u Mostaru, preko tamnica u Bijelom Brijegu i Grudama, do momenta ubistva u Lori. A posebno postoji potreba da se, prije svih, kazne upravo oni koji su na svirepi način lišili te zarobljenike života bez sudske presude. Dakle, skoro je očigledno da su ta dva procesa trebala otpočeti istovremeno, da je zaista postojala “iskrena želja dva tužilastva” u rješavanju pitanja prošlosti na korektan način. U tom smislu ne čudi dvoličnost hrvatskog pravosuđa, koliko poražava licemjerje crnogorskih vlasti, njihova bezosjecajnost i kriminalno slijepa neodgovornost.

    Dosadasnja praksa je pokazala da se u Hrvatskoj sudski goni maleni broj onih koji su ubijali u logorima, i to samo oni koji su morali biti izvedeni pred sud zbog iznenadnog pritiska javnosti i realne mogućnosti narušavanja međunarodnog ugleda te države. Ako Hrvatska do sada nije podigla opsežnu optužbu za brutalni zločin u Lori, jasno je da ona neće biti podignita i za razne torture koje su se regularno dešavale u 265 hrvatskih logora lociranih u Hrvatskoj i izvan njeih granica. Ako hrvatsko tužilastvo do sada nije ažurno procesuiralo slučajeve mučenja koja nisu završena smrtnim ishodom- realno se može zaključiti da se po pitanju Morinja, gdje se radi o torturama koje nisu zavrsene smrtnim ishodom, u suštini radi o providnoj političkoj igri hrvatskih vlasti. Kakvoj?
    Jasno je da je Balkan prostor gdje se odnos prema zločinima izgrađuje po formuli prikrivanja i relativizovanja svojih i naduvavanja tuđih zločina. Gdje se u složenim diplomatskim igrama pitanje elementarnog poštenja drugih tretira kao njihova slabost, koja daje mogućnost za sopstvenu diplomatsku kontraofanzivu kroz dodatne nesuvisle optužbe. Zato se pitanje Morinja nalazi izmedju želje za suočavanjem Crne Gore sa dijelom svoje prošlosti i pozicije – da oni koji se nijesu suočili sa svojom prošlošću, kao što je Hrvatska, iskoriste priliku da providnim napadom prikriju svoje grijehe, neažurnost i nedostatak volje da kroz svoj primjer pokažu kako se takva složena pitanja rješavaju na “evropski nacin”. Zato se logično nameće pitanje- gdje se crnogorska vlast nalazi u dionici savjesti između Lore i Morinja? Odgovor je jako jednostavan – nema je! Naravno, zbog toga i postoji istorijska odgovornost za sve, koja može biti spora, ali je apsolutno dostižna…”

  10. Vojin Grubac says:

    Sto se tice navodjenja sintagme o “dobroj saradnji dva pravosudja”, ona je uzeta iz izjave Vrhovnog državnog tužioca Hrvatske Mladena Bajića, koji je na vijest da ce biti podignuta optuznica za Morinj “pozdravio odluku crnogorskog tužilaštva da podigne optužnicu za slučaj Morinj, ocjenjujući da je to dobra vijest koja govori da je pravda dostižna i da podizanje optužnice predstavlja dobar primjer saradnje Crne Gore i Hrvatske kada je u pitanju pravosuđe”.

    Dostiznost pravde?

  11. danilo stojanovic says:

    G. Grubac,

    Vidim da ste detaljno upoznati sa ovim slucajem.

    Ja nijesam, ali mislim da bi bila velika sramota da takav uzasan zlocin prodje nekaznjeno.

    I zato mislim da ste u pravu sto insistirate da se to uradi.