Autorka "Dragulja Medine" nesumnjivo o islamu i proroku Muhamedu zna više od danskog karikaturiste, ali ne mogu da se otmem utisku da provokacija muslimana autorima obezbeđuje popularnost a izdavačima tiraž

Piše: Boško Jakšić

Ajša, omiljena žena proroka Muhameda, koja je posle Verovesnikove smrti postala agilni promoter treće monoteističke vere, obrela se posle 14 vekova u središtu religijskog, političkog i literarnog kovita koji preti da dodatno poremeti odnose hrišćanskog i sveta islama.

Šeri Džons, američka autorka romana o Ajši "Dragulj Medine", posle odustajanja velikog američkog izdavača "Rendom haus" da joj štampa knjigu, na putu je da preko noći stekne slavu pisca "Satanskih stihova" Salmana Ruždija. Aleksandar Josić, njen srpski izdavač, dobro je ocenio šta može da bude tiražni dragulj pa je knjiga prošlog meseca u Srbiji imala svetsku premijeru.

Časni muftija Muamer Zukorlić odmah je protestovao ne samo zato što je muslimanima pisanje o prorokovoj porodici van Kurana svetogrđe, već i zato što smatra da knjiga obiluje "pornografskim detaljima" iz života Muhameda i njegovih 12 žena. "Dragulj Medine" povučen je s rafova, ali se izdavač predomislio i knjigu vratio na tržište. "U Srbiji se knjige pišu i objavljuju slobodno", izjavio je kratko ombudsman Saša Janković.

Srpska vlada izrazila je "žaljenje" što su zarad "komercijalnih interesa" povređena osećanja muslimana. Ministar kulture Nebojša Bradić objasnio je da se motiv krije u "određenim političkim implikacijama" očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije – čitaj potrebom za glasovima islamskih država u UN. Pri tom se ističe da ovde nema cenzure.

Organizacije za ljudska prava traže da vlada objasni svoj stav. "Sloboda izražavanja, uz strogo propisane izuzetke, obuhvata ne samo ‘informacije ili ideje koje su povoljne, nisu uvredljive ili se smatraju neutralnim, već i one koje vređaju, šokiraju ili uznemiruju državu ili neki deo populacije’."

Nisam za "vređanje i šokiranje" delova nacije. U svakom slučaju, deluje politički naivno jer vlada u objašnjenju svog pragmatizma nije mogla da bude jasnija. I nije ograničila "uživanje osnovnih ljudskih prava" jer se "Dragulj Medine" prodaje kao alva.

Mnogo širi problem vidim u onim "strogo propisanim izuzecima". Ko ih propisuje? Ko ima pravo da svoje principe, kulturu ili običaje proglašava superiornim? Za koga važe a za koga ne?

Tokom 2005, u vreme krize oko danske karikature na kojoj je prorok Muhamed nacrtan sa turbanom u obliku bombe sa zapaljenim fitiljem, britanski istoričar Dejvid Irving osuđen je zbog osporavanja holokosta. Poslat je u zatvor u Austriji, članici EU koja je branila pravo na slobodu izražavanja karikaturiste. Dobro je što se poštuju osećanja Jevreja, a šta je sa muslimanima?

Svako ko ne poznaje islam teško može da razume razmere srdžbe koju većina muslimana oseća povodom bilo čega što doživljava kao uvredu Verovesnika. Njima je neshvatljiv karikaturalan ili podsmešljiv odnos prema Mojsiju ili Isusu – obojica su proroci islama – pa ne shvataju zašto bi neko sa Zapada vređao Muhameda. Ni najobrazovaniji muslimani ne misle da sloboda govora podrazumeva takvo ponašanje.

U hrišćanskoj Evropi, onoj koja je jeretike bacala na lomače, nešto slično ne postoji. Pisci, reditelji ili karikaturisti redovno ismevaju svakog, od Isusa do rimskog pape. Još se pamti "Život Brajana", urnebesna filmska parodija Hristovog života u obradi Montija Pajtona.

Generacijama stasalim u takvom sekularnom okruženju, u kome je vera beznačajan ili malo značajan aspekt života, teško je da dokuče ljutnju muslimana zbog loše nacrtane karikature u beznačajnom danskom listu ili zbog knjige ambiciozne spisateljice koja, kao i njeni izdavači, prepoznaje marketinške prečice pa sanja o Ruždijevim tiražima.

Dok se Evropa udaljava od religije, ona u svetu islama doživljava bum. Mladi muslimani su, u većini, u odnosu prema veri rigidniji od generacije njihovih roditelja. Zapad im u tome pomaže.

Papa Benedikt XVI ražestio je muslimane citirajući provokativnu ocenu koju je o Alahovom posleniku u 14. veku izrekao vizantijski imperator: "Samo mi pokažite šta je to novo doneo Muhamed i pronaći ćete zle i nehumane stvari kao što je njegova naredba da se mačem širi vera koju propoveda". Slavni francuski autor i ministar kulture Andre Malro je pisao: "Političko ujedinjavanje Evrope zahtevaće zajedničkog neprijatelja. Jedini mogući zajednički neprijatelj bio bi islam". Slično razmišlja i "novorođeni" hrišćanin Džordž V. Buš koji je svoje vojevanje po Iraku poredio s krstašima.

Muslimani umnogome zbog toga svaki konflikt u koji su umešani doživljavaju kao antiislamsku zaveru: bilo da je reč o prisustvu Zapada u Avganistanu i Iraku, opresiji Palestinaca ili ruskim akcijama po Čečeniji. Uvećana distanca olakšava ekstremistima da demonizuju Zapad, pripisujući mu ulogu arhe neprijatelja islama.

U atmosferi visokog naboja, ispunjenoj nasiljem i paranojama, čak i male stvari poprimaju dimenzije ozbiljnih provokacija. Kontroverzne knjige, karikature ili filmovi sa Zapada uselili su se u političke kalkulacije muslimanskih država motivišući ih da se takmiče u odbrani časti islama i u kampanjama protiv "provokativnog Zapada".

Reprint Muhamedove karikature u 16 danskih listova ovog februara uverava islamski svet da postoji namera uvrede – iako se pri tom zaboravlja da je karikatura bila ilustracija vesti da su trojica muslimana nameravala da ubiju njenog autora. Pojačao se bojkot danskih proizvoda, a u junu je pred danskom ambasadom u Islamabadu eksplodirao automobil-bomba. U Pakistanu, po zakonu protiv bogohuljenja, uvreda Proroka ili skrnavljenje Kurana kažnjava se smrću.

Ako mene pitate, to mi je nerazumljivo i daleko koliko i neka nebeska galaksija, ali ovo je samo još jedno svedočanstvo o dramatičnim različitostima savremenog sveta.

Srpska vlada mogla je, poput danske, da izbegne "žaljenje", ali pitanje je kako bismo sutra – u slučaju razbuktavanja kontroverze – reagovali svi mi. Da budem jasan: nisam za povlačenje u strahu od odmazde, ali jesam za mnogo takta na obe strane, posebno na nivou država, kako bi se izbeglo sumorno predskazanje Samjuela Hantingtona o sukobu civilizacija.

Autorka "Dragulja Medine", priučeni orijentalista koja se u ozbiljnu tematiku upustila fascinirana onim 11. septembrom, nesumnjivo o islamu i proroku Muhamedu zna više od danskog karikaturiste, ali ne mogu da se otmem utisku da provokacija muslimana autorima obezbeđuje popularnost a izdavačima tiraž.

Istovremeno ne razumem reagovanja islamskih zajednica. Knjigama, filmovima ili karikaturama daje se publicitet kakav nikada ne bi imali. Ruždi ne bi bio to što jeste da ajatolah Homeini nije "fatvom" poručio da će ga stići strelice osvetnika. Za "Jilands-posten" nije znao niko van Danske. Ko bi se grabio za knjigu autorke "Dragulja Medine" da se nije oglasio muftija Zukorlić?

Zašto se takve epizode ne prepuste brzom zaboravu? Svojom burnom reakcijom muslimani od manje-više opskurnih pisaca ili novina prave globalne medijske zvezde. Dok je tako, provokativno bavljenje islamom na Zapadu postaje profesija. Katkad opasna, kao u slučaju Ruždija čiji se život sveo na ilegalu, ali češće unosna sa stanovišta slave i novca.

Nije ovo poslednje nerazumevanje dva sveta. Biće ih još i povodom "Dragulja Medine" koji se u oktobru objavljuje u mnogim zemljama. Neophodan je dijalog, ali problem je što on prečesto podseća na razgovor gluvih i nemih. Rezultat je povećana polarizacija jer obe strane beskompromisno brane sopstvene vrednosti.