Zoran Živković, bivši premijer Srbije, govori o mogućoj podjeli Kosova i tamošnjim aktualnim nemirima, te o predstojećim izborima u Srbiji

Piše: Igor lasić

Verujem da poverenje u Tadića ima smisla, nadam se. Ovde u Srbiji morate da budete večiti optimista, ako želite da ostanete normalan. A pošto je Boris Tadić na početku svoga drugog mandata, što je bio najveći cilj njegove politike, mislim da bi sada mogao da preduzme sam i nešto veliko za Srbiju, kad je već realizovao svoju glavnu ličnu želju. A bilo šta korisno i značajno za Srbiju isključuje svaku koaliciju s Vojislavom Koštunicom. Jer, moram to da kažem, Vojislav Koštunica je zlo srpske političke scene, i to što on radi na njoj je naprosto bolesno

– Napetost na Kosovu, točnije u njegovim sjevernim dijelovima, a s većinskim srpskim življem, i dalje raste. Što mislite o tim nemirima i o njihovim akterima?

– Posredi je definitivno jedan aktivni politički avanturizam, koji je emitovan prevashodno iz Beograda, tačnije iz onoga što se kolokvijalno zove "patriotske snage". Pre svega mislim na Vojislava Koštunicu i Srpsku radikalnu stranku uz njega, dok priče o tome kako su nemiri spontani, nikako ne drže vodu. To je apsolutno jasno, i bilo bi loše kad bi bilo spontano, jer nijedna država ne sme da dopusti ovakve spontanosti. Avanturizam te vrste neobičan je i opasan, jer Koštuničina politička opcija sada pokušava da se izbori za podelu Kosova, ali ovo ipak nije način da se to realizuje.

S druge strane, takođe mislim da su UNMIK i KFOR pogrešili u pristupu, pošto je njihova intervencija mogla da bude manje teatralna, s manje primene fizičke sile. Nije slučajno ni to što je intervencija u mitrovačkom sudu izvršena 17. marta, na godišnjicu velikog pogroma Srba od strane Albanaca pre četiri godine. S obe strane jasna je tačna krivica za poslednje nerede, dakle, iako sam lično sklon osuđivati prvo moje sunarodnike, a tek onda neke druge i treće.

– Vi ste sami predlagali podjelu Kosova kao srednje rješenje dok ste bili srbijanski premijer. Još uvijek mislite da bi to moglo biti najpovoljnije za sve?

– To sam izneo u jedno drugačije vreme, početkom ove decenije, kada Kosovo nije bilo najvažnija tema, iako je u Srbiji uvek bila važna. Ne kažem da je danas takva mogućnost izgubljena, no tada je to bila samo jedna moja sugestija, pre svega kao legitimna tema za raspravu. Više razumevanja za nju, te 2003. godine, međutim, pokazano je van Srbije, nego unutra. Kolege političari nisu hteli da se bave realnom politikom, nego su jedni gurali Kosovo na stranu jer "još nije vreme", drugi su davali prednost nekoj drugoj vrsti demagogije, recimo, da je isključivo celo Kosovo u Srbiji rešenje kojim srpska strana treba da bude zadovoljna, iako znamo da je Srbija izgubila Kosovo još 1999. godine. Na tome uverenju neki i danas ostaju, kompromitujući put Srbije u EU, dovodeći ga u pitanje. Celo vreme je zanemareno to da realni političari treba da se bave realnim problemima na realan način, a ne maksimalistički, kao što naši često vole da rade.

Realna politika

– Nedavno ste se na B92 požalili zbog uspješnog predviđanja događaja, jer da uglavnom ispadnu loši… Što sad očekujete?

– Svakako puno i na Kosovu zavisi od toga šta će biti na izborima u Srbiji 11. maja, tko će da pobedi i, još važnije, kakva će se politika voditi nakon toga. Imamo tri moguće varijante. Jedna je pobeda Srpske radikalne stranke i Koštuničinog DSS-a, što smatram malo verovatnim, jer je većina biračkog tela okrenuta preoevropski. Na sreću, vrlo su male šanse za njihovu pobedu. Drugi, takođe loš rezultat, bila bi pobeda proevropskih i prodemokratskih snaga – ako nastave s istom politikom od zadnje četiri godine, politikom proevropske demagogije bez efikasnosti u provođenju puta ka Evropskoj Uniji, jer su nam celo vreme bila puna usta Evrope, dok na delu nije pokazano ništa.

Najbolje bi bilo da pobede demokratske snage, ali da nakon izbora usledi provođenje onoga što su najavili. Niko se u Srbiji neće pomiriti s tim da je Kosovo nezavisno, ali će barem srbijanska politika u praksi biti realna. Imali bi politiku koja će Srbiji sačuvati politička, ekonomska i tržišna partnerstva, kao i saradnju s onima koji pomažu u reformama. Zato što pre trebamo vratiti ambasadore koji su povučeni iz zemalja što su priznale Kosovo, jer je to besmislena mera, detinjasta. Ne verujem da u Washingtonu, Stockholmu i Ljubljani mnogo pate što sad tamo nema srpskih ambasadora. To je šteta pre svega za Srbiju.

– Ali, glavnina snaga koje se deklariraju kao proeuropske, već jednom je političku moć olako prepustila onima drugima…

– Istina je, taj se zaokret nije desio posle parlamentarnih izbora prošle godine. Tri meseca se pregovaralo o vladi, DS je imao dominantnu većinu u parlamentarnoj većini, ali vodila se politika Vojislava Koštunice. Imao je DS i u vladi većinu, no opet se vodila politika Koštunice. Ono što nakon pobede čeka DS i partnere, jeste da uspostave politiku jasne saradnje s Haagom, da realizuju reformu javnog sektora, da povedu borbu protiv kriminala i korupcije, itd.

– Bilo je puno govora o mogućim partnerima DS-a, a jedan od glavnih kriterija bio je odnos prema EU-a, nakon odcjepljenja Kosova.

– Mislim na G17 Plus Mlađana Dinkića, SPO Vuka Draškovića, LSV Nenada Čanka, a nakon izbora uz njih očekujem da vidimo i LDP Čede Jovanovića, kao i stranke manjina. To će da bude dovoljno za potrebnih 126 poslanika. Naravno, ako njihova koalicija i nakon izbora ostane jedinstvena u programskim uverenjima, mada sad niko ne priča o programu, nego o kvotama za delenje vlasti, ali se nadam da ćemo kroz kampanju čuti jedan jasan program za budućnost. Uveren sam da je većina u Srbiji prodemokratska, to se videlo i na nedavnim predsedničkim izborima. Samo ostaje pitanje umešnosti u kampanji, iskrenosti kojom treba da se pokupe birači, i da se već jednom nakon izbora održe obećanja tim istim biračima.

– I prošli put se očekivalo da će DS Borisa Tadića izabrati LDP za partnera.

– Naravno, slažem se da prvo treba sačekati rezultate. Mislim da je u principu bolje da svi nastupe sami, svi koji misle da mogu sami preći cenzus, a nakon toga da sklapaju postizborne koalicije. Ovakvo rešenje, ograničeno predizborno koaliranje, posledica je zebnje da se ne rasipaju glasovi. Ali, očekujem da će se ovaj put odlučiti za Jovanovića, a ne opet za Koštunicu koji je samo na rečima opredeljen za Evropu. U stvarnosti, on je Srbiji najveća kočnica na evropskom putu.

Zdravi potencijal

– I dalje ulažete povjerenje u Borisa Tadića, bez obzira što vas je potisnuo u DS-u, upravo radi interesa Koštunice?

– Da, verujem da to ima smisla, i nadam se. Znate, ovde u Srbiji morate da budete večiti optimista ako želite da ostanete normalan. A pošto je Boris Tadić na početku svoga drugog mandata, što je bio najveći cilj njegove politike, mislim da bi sada mogao da preduzme sam i nešto veliko za Srbiju, kad je već realizovao svoju glavnu ličnu želju. A bilo šta korisno i značajno za Srbiju isključuje svaku koaliciju s Vojislavom Koštunicom. Jer, moram to da kažem, Vojislav Koštunica je zlo srpske političke scene, i to što on radi na njoj je naprosto bolesno.

On je sada zlo, dok je tokom petooktobarskih promena bio nužno zlo, pošto je usled nekih stvari samo on mogao da se takmiči sa Slobodanom Miloševićem. Možda upravo zato jer je Koštunica najviše ličio na Miloševića. Ali, otada je prošlo osam godina, i to zlo više nije nužno. Građani to prepoznaju, pa mu i na predsedničkim izborima daju samo 10 posto glasova, skupa s glasovima Velimira Ilića. A u DS-u, da se vratim na vaše pitanje, još ima zdravog potencijala da se Srbija pokrene sa mrtve tačke.

– Imate li se vi namjeru opet aktivno vratiti u visoku politiku, na bilo koji način?

– Ako se desi ovo čemu se nadamo, onda zaista nema nikakve potrebe da se ponovo angažujem. Onda je dobro i bez mene, a i za mene je bolje da me nema u politici. U svakom slučaju, to će za Srbiju biti svejedno. Ako se DS pokrene kao u vreme Zorana Đinđića, i zatim mene na čelu vlade, bolje da ostanem po strani, da se bavim svojim biznisom, da budem s porodicom. Danas u Srbiji više ionako ne morate da budete posebno hrabri, a da vodite politiku na tragu one naše. Jer, neće niko više da vas ubije, uveren sam da je to vreme prošlo. Sada i drugi ešalon političara može jednostavnije da sprovede potrebne korake prema EU-u. Zato im ne treba niti posebna mudrost, nego prosečna politička pamet, ali im treba doslednost da sprovedu to u praksi. Ta mogućnost koja je preostala, jeste i neko nasleđe Zorana Đinđića danas. A ja bi se vratio u visoku politiku samo ako nam se desi katastrofalan rasplet izbora, i ako – ne dao bog – radikali uzmu vlast.

– U ono vrijeme radikali su imali nešto više od pola milijuna glasova, danas su kudikamo jači. I bit će sve jači?

– Radikali će sigurno opet dobiti mnogo glasova. U toj svojoj politici, s kojom se ja nikako ne slažem, oni su ipak veoma dosledni. Oni hvataju u mrežu veliki broj nezadovoljnika tranzicije, opravdano nezadovoljnih ili onih koji su naprosto imali prevelika očekivanja. Ali, to će odneti, prema istraživanjima i prema mom ličnom osećaju, manjinu sveukupnih glasova. Ne očekujem da pobede, znači, mada se neće ni vratiti na tadašnji primeren iznos od 600 hiljada glasova. Vojislav Koštunica je puno učinio da ih opere od mrlja prošlosti. Ali, ni oni niti još neki ne mogu nikako da budu stranka budućnosti Srbije, bez ogromnih mera reforme.

Život pod terorom

– Skrenuli smo s pitanja o Kosovu na razgovor o izborima kao ključu smirivanja krize. No, je li i dalje moguća podjela?

– Jasno, još uvek je moguće ostvarivanje te ideje. Ne smatram tu ideju najboljom mogućom, niti dokazom vrhunskih vrednosti civilizacije 20. i 21. veka. Ali, uveren sam da je to u zadanim uslovima najmanje loše rešenje, u kojem će svi nešto izgubiti i dobiti. Albanska strana opet će dobiti mnogo, a izgubit će malo, dok će srpska na kraju dobiti bar nešto, i tako ćemo imati barem neki kompromis. Za takvu političku aktivnost, da bi se to ostvarilo, međutim, morate da imate saveznike, na tome treba da se radi. Morate da imate i saveznike u EU-u, i saveznike u Washingtonu, i saveznike u Moskvi, i saveznike u Pekingu. A sami argumenti Srba za nezavisnost severnih kosovskih opština isti su kao i argumenti kosovskih Albanaca za odcepljenje od Srbije.

Albanci kažu, nemoguće je dalje živeti pod vlašću Beograda, pa isto danas mogu da kažu i Srbi sa Kosova za Prištinu, ako gledamo poslednjih osam godina, i njihov život pod terorom, bez kvalitetne zaštite međunarodne zajednice. Odvajanje severnih opština ne mora da bude u prvom trenu i formalno verifikovano. Ne očekujem da Hashim Thaçi i njegovi ministri to odmah i zvanično priznaju, ali očekujem da prešutno hoće. Postoje mnoga privremena rešenja u svetu koja traju decenijama, u politici postoji ono što je formalno i ono što je sam život. Ako stvari funkcioniraju na životnoj ravni, formalno i ne moraju odmah. Baš kao što je i Albancima na Kosovu sigurno važnija faktična vlast nego zvanično priznanje svake države na svetu.

– Amerikanci, koji su presudili za Kosovo, usprotivili su se njegovoj podjeli. Hoće li popustiti?

– Normalno je što Amerikanci neće sada odmah da kažu da pristaju. Ali, to će ostati tema, makar i na neko vreme u seni. Najviše će da ovisi o Srbiji, a ne može tu politiku da vodi nekakav Koštuničin ministar za Kosovo i Metohiju, to je apsurd. I on sada, kao u svojoj ličnoj avanturi, rizikuje živote svojih sunarodnika na Kosovu. Treba polako i strpljivo da se vodi ta politika, ionako Thaçi neće moći da realizuje svoje ingerencije na severu Kosova, kao što ni vlada Srbije ne može u Prištini. Na kraju to može, bez velikih trauma,  da se pretvori u naviku, i kasnije u konvalidaciju.

Hrvatsko priznanje

– Što mislite o pretpostavkama da bi kosovski presedan odcjepljenja mimo čvršće pravne osnove, mogao utjecati na buđenje sličnih žarišta u Europi i svijetu?

– Zaista niko ne može da kaže da je akt kosovskog odcjepljenja zasnovan u međunarodnom pravu, ali moramo biti svesni da nema međunarodne pravde, i takođe da se međunarodno pravo koristi tako što su veliki i oni koje oni sponzorišu, jednakiji od drugih. Oni imaju pravo da krše to pravo, a mi ostali nemamo. Tako da ne razumem izraženu brigu, pre svega aktuelnih političkih vlasti u Beogradu, šta će se desiti zbog presedana Kosovo. Nego, ajde da se mi bavimo našim problemom, imamo s njima dosta posla. Inače, ne verujem da će se ponoviti cepanje granica u zemljama EU-a, dok je bivši SSSR poseban slučaj, jer tamo proces utemeljenja država još nije završen.

Kod nas na Balkanu je Bosna i Hercegovina poseban slučaj, i moguće je da se tamo osete neki manji potresi, kao eho događaja u Srbiji i na Kosovu. Ali, mislim da i tamo sva tri konstitutivna naroda znaju da ne može bez rata da se dođe do prekompozicije BiH. Ta država, nažalost, još nije potpuno ostvarena, ima dežurnog međunarodnog tutora, i pitanje je kad će se to promeniti. Na neki način je dobro u lošem to što je većina građana u BiH upućena na svoje privatne probleme i na svoju direktnu kućnu budućnost, pa će ih se teško naterati na nove velike nacionalne egzibicije.

– Na dan tiskanja ovog intervjua i Hrvatska će, prema najavama, priznati Kosovo. Kako gledate na taj specifičan slučaj?

– Pa, niko u Srbiji neće biti srećan zbog hrvatskog priznanja Kosova, i neće zbog toga baš tapšati Sanadera i Mesića. Ali, ja razumem takvu odluku Hrvatske. Sigurno je da bi hrvatska vlada i zbog sebe najrađe da priznanje odgađa što je više moguće, no ako želi da postane deo EU-a, neizbežno trpi velike pritiske iz Bruxellesa da što pre prizna Kosovo. A o posebnim pritiscima iz Washingtona da ne govorimo. Nadam se da to ipak neće bitno pogoršati odnose između Srbije i Hrvatske, jer pogoršanje ne bi nikome donelo koristi. Bit će povučen srpski ambasador iz Hrvatske, verujem i da će ostati na tome. Nezavisnost Kosova je danas nepromenjiva činjenica, i sve i da se jasno pokaže da to nije bilo pametno rešenje, ne sećam se da su Amerika i EU nekad priznali grešku i promenili odluku. Tako će da ostane i s Kosovom.

Feral Tribune