Zašto bi, uostalom, Putin verovao Bušu. Šta se od onoga što je Amerikanac pričao tokom poslednjih šest godina pokazalo kao istina? Nisu to paranoidne fantazije bivšeg špijuna već Realpolitik

Piše: Boško Jakšić/Politika

Mnogo toga počelo je u srcu Bavarske, a posle govora ruskog predsednika neki se danas pitaju da li je u Minhenu obnovljen hladni rat.

Vladimir Putin optužio je administraciju Džordža V. Buša da provocira novu nuklearnu trku u naoružanju, da potkopava međunarodne institucije, da traljavim vođenjem rata u Iraku destabilizuje Bliski istok, da nije ispunila obećanja, da ne odustaje od pokušaja NATO zaokruženja Rusije, da je njena želja za sveopštom dominacijom pokvarila odnose Moskve i Vašingtona.

Ovakav opis stanja stvari odjeknuo je kao senzacija. Porede ga sa govorom Vinstona Čerčila u Fultonu kojim je otvoren hladni rat. „Šta je jednopolarni svet? Bez obzira na to koliko pokušavali da ulepšamo ovaj termin, on znači jedan jedini centar moći, jedan jedini centar sile, jedan jedini centar odlučivanja. Ovo je svet jednog gospodara, jednog vladara", rekao je Putin upozoravajući da to nema veze sa demokratijom već isključivo sa neograničenom upotrebom sile u međunarodnim odnosima, a ta „vojna sila" ne da ništa nije razrešila, već je povećala nestabilnost i iz konflikta u konflikt gura svet u ambis.

Pošto mesecima sluša američke kritike kako on i bivši kadrovi KGB-a autoritarno preuzimaju Rusiju pod svoje ne dozvoljavajući joj da se demokratizuje, šef Kremlja skinuo je diplomatske rukavice pa otuda pitanje: da li Putin svoju omiljenu strunjaču za džudo razastire za globalni duel.

Kada je 1989. srušen Berlinski zid i, još više, kada se rasturio Sovjetski Savez, mnogi su u ushićenju verovali da je sa antagonizmima gotovo. Amerika je pobedila, ostali su izgubili. Naivno su pomislili da su rivaliteti time ukinuti. Nikada nisam kupio tu teoriju. Veliki su uvek međusobno sumnjičavi, čak i kada deluju harmonično. To je u prirodi veličine i moći.

Zato mi je, otkako je nastao, unipolarni politički svet delovao anahrono. U suprotnosti sa zakonima prirode, od magnetizma do elektriciteta, pa i od same Zemlje koja ima dva pola. Drugo je pitanje da li dva ili više polova po automatizmu podrazumevaju sukob, magnetni udar, električno varničenje, hladni ili vrući rat?

Pre pet godina, Buš je govorio da je Putin čovek kome se može verovati. Ako se danas govori o povratku hladnog rata, ko je koga tu izneverio?

Amerikanac je međuvreme popunio ratom protiv terorizma svedenog na problematično pravo globalne odmazde, agresivnom promocijom njegovog modela demokratije i rekordnim davanjima za armiju. Rus se smešio srećan što mu Bušov intervencionizam puni džepove petro-dolarima koje je iskoristio da ojača državu.

Rusija se, cedili su mnogi kroz zube, pod Putinom stabilizovala (zahvaljujući nafti, a ne zdravoj tržišnoj ekonomiji, obavezna je fusnota), ali je postala uočljivo manje demokratska. Retorički napadi poslednjih meseci sve su učestaliji. Demonizacija Rusije pa demonizacija Irana. Sve me neodoljivo podseća na demonizaciju Iraka posle onog 11. septembra.

U vreme prošlogodišnjeg samita G-8 u „Sankt Putinburgu", Zapad je pojačao kritike ruskog predsednika zbog „povratka autoritarnosti", rata u Čečeniji, podrške iranskom nuklearnom programu, hapšenja naftnog oligarha Mihaila Hodorkovskog. Buš je čak pozivan da bojkotuje okupljanje grupacije najmoćnijih industrija sveta u koju je Rusija 1998. primljena na osnovu pomalo nedorečenog statusa: demokratizujuće, ali i dalje potencijalno preteće bivše supersile.

Da li je Rusija partner kome se može verovati, sve glasnije su se pitali zapadni skeptici. Da li treba uspostaviti granice tolerancije i „ruskom medvedu" omeđiti prostor kretanja?

Pod baražima kritika Rusija nije govorila o povratku hladnog rata. Kupovala je vreme. Sada, ekonomski i vojno osnažena, poručuje da nije za konfrontaciju i nametanje svoje volje ali precizira: Moskva neće podržati svetske akcije ako nije konsultovana, ako ne da saglasnost a svakako ne za one koje bi joj bile nametnute.

Putinov govor u Minhenu udara na odnose sa SAD iz Jeljcinovog vremena, ali zar to već nije učinio američki potpredsednik? Dik Čejni sigurno nije slučajno ispustio reč „partner" na poslednjem samitu NATO u Rigi kada je, govoreći o Rusiji, rekao da će ona to postati tek kada bude delila vrednosti zapadne demokratije.

Vladimir ne bi da ga Dik uči demokratiji. Procenio je da je dovoljno jak da stvari naziva pravim imenom. Hladnoratovsku retoriku je pre njega u opticaj ubacio sekretar za odbranu Robert Gejts kada je nedavno u Kongresu otvoreno rekao da je Rusija, zajedno sa Kinom, Iranom i Severnom Korejom, na listi potencijalnih američkih ciljeva.

Buš u svojoj interpretaciji demokratije ne dopušta protivljenja. Mora da je bio zgranut kada je ministar odbrane Sergej Ivanov, jedan od dvojice mogućih Putinovih naslednika, obelodanio plan o drastičnom povećavanju broja balističkih raketa, nuklearnih podmornica i nosača aviona. U Vašingtonu su skočili na noge zaboravljajući da je Pentagon za budžetsku godinu koja se završava septembra 2008. tražio 716,5 milijardi dolara – nasuprot 31 milijarde koliko će Rusija potrošiti ove godine.

Ako je Rusija pre nekoliko godina povukla antiraketne instalacije sa Kube, da li sada treba da skrštenih ruku sedi i posmatra kako se američke radarske stanice raspoređuju po Češkoj i Poljskoj. Kako da poveruje uveravanjima Vašingtona da su namenjene Iranu kada je domet njihovog praćenja 4.500 kilometara a Iran, zna se, nema interkontinentalne projektile?

Ne radi se samo o raketama. Strateški odnosi Rusije i Zapada sapliću se o razne prepreke. Od Gazproma i energetske zavisnosti EU, do zatezanja konopca oko Kosova.

Zašto bi, uostalom, Putin verovao Bušu. Šta se od onoga što je Amerikanac pričao tokom poslednjih šest godina pokazalo kao istina? Nisu to paranoidne fantazije bivšeg špijuna već Realpolitik

Šta je hladni rat? Kada ga SAD proglase jer Rusija ne veruje i do kraja se ne pridržava propisane recepture jedinog demokratskog farmaceuta? Kako treba da izgledaju odnosi partnera? Jedan da komanduje, drugi da sluša? Pošto osnažena Rusija to posle sedam godina Putinove ere odbija, ponovo postaje bauk, na korak do strašila iz sovjetskih vremena.

Senator Džozef Liberman Putinove komentare naziva „provokativnim" i kaže da optužbe da SAD „žele jednopolarni svet ili da postupaju unilateralno jednostavno ne počivaju na činjenicama". Zanimljivo. Neka onda Buš i njegovi neokonzervativci, bez trikova, objasne zašto tako drastično pada rejting SAD u svetu? Zašto je „lidera slobodnog sveta" prozvao i doskorašnji generalni sekretar UN?

Ako je Minhen 1938, u vreme kapitulanstva Nevila Čemberlena pred Hitlerom bio simbol političke slabosti i trulih kompromisa, onda je Minhen 2007. njegov antipod zahvaljujući Putinu koji je dao do znanja da neće popuštati pred pritiscima.

To je svakako dodatno iritiralo Ameriku i osnažilo uverenje da od Rusije treba zazirati. Što možda i nije bio cilj ruskog predsednika koji se ponadao da će Buša ohrabriti da se barem malo kritički preispita. Kako, kada ni Putin nije bio spreman da pomene mane svoje zemlje. Zato sve uznemiravajuće liči na razgovor gluvih i nemih.

Boško Jakšić
Politika