Može li čovečanstvo preživeti užarenu smrt Zemlje? Hoće li ikakav život opstati u sveobuhvatnoj pustoši mračnog doba? Da li će i sama vaseljena netragom nestati?

 

Pitalice-nedoumice se ređaju u nedogled. Zaustavimo se i pođimo na nedoživljeno putovanje. Prepustimo se da nas svojim znanjem i uobraziljom vode dvojica vrsnih pripovedača Fred Adams i Greg Lohlin, koji su u knjizi od koje zastaje dah, „Pet doba svemira" (na srpskom u izdanju „Informatike" iz Beograda), dočarali najdalju budućnost ili lice večnosti. Proveli su nas kroz nezamislivo dugo trajanje: od trena u kojem se, pre 13 milijardi i 700 miliona godina, začeo kosmos do samog kraja postojanja, a to se ispisuje brojem sa sto nula iza jedinice.

Započelo je „velikim praskom", završiće se „večnom smrću". Nezaustavljivo širenje prostora-vremena, od nastanka do nestanka, američki fizičari su razdelili na pet velikih doba: praiskonsko, zvezdano, „crnih rupa", degenerativno i mračno. Prvo okončava prevlast gustine energije materije nad gustinom energije zračenja, drugo, iščeznuće zvezda i galaksija, treće, opstanak retkih smeđih i belih patuljaka (zvezde), neutronskih zvezda i „crnih rupa", četvrto, raspad protona i isparenje najvećih „crnih rupa" i, peto, preostajanje samo četiri vrste čestica – fotona ogromnih talasnih dužina, neutrona, elektrona i pozitrona.

Velika praznina

I upućenima i neupućenima je teško da shvate svekoliku prazninu: obična galaksija popunjava jedva milioniti deo zapremine prostranstva u kojem se nalazi! Ukoliko bismo se otisnuli ka slučajno odabranoj tački, verovatnoća da se zaustavimo u nekom skupu razbacanih zvezda iznosi jedan prema milion!

Koliko su razbacane, toliko su – prazne: iako ima na milijarde galaksija, izgledi da nabasate na zvezdu zanemarljivo su mali i iskazuju se srazmerom jedan prema milijardu! Prostor između zvezda ispunjen je gasom neujednačene gustine (i temperature), s jednom česticom (proton) u kubnom santimetru.

Dve sile, privlačenje (gravitacija) i neuređenost (entropija), od prvog časka jedna drugu potiskuju i istiskuju; na beskrajno dugo vreme – prema drugom zakonu termodinamike – nadvladaće druga.

Svemir je, dakle, nastao u strahotnoj eksploziji („veliki prasak") i nastavio da se nadima poput balona koji duvate – isprva nezamislivom brzinom, kasnije nešto sporije. U sićušnom deliću sekunde širenja bržeg od svetlosti narastao je milion biliona biliona puta (1030), verovatno i više. Danas vidljivi (sa oko hiljadu milijardi milijardi zvezda) s kraja na kraj se proteže 1028 santimetara. I sastoji se od deset do sto milijardi galaksija, koliko ima zvezda u jednoj većoj galaksiji (Mlečni put je blizu drugom iznosu).

Vaseljena je, grubo rečeno, satkana od viška materije – 1078 protona i neutrona, sa zanemarljivim primesama antiprotona i drugih čestica antimaterije koja je iščezla u poništavanju s preteklom suparnicom (anihilacija) u najranijim trenucima. I samu materiju, nažalost, čeka ista sudbina, ali će raspadanje i te kako dugo potrajati.

Uočeno je da u svekolikom beskraju (svemir nema ivicu ili se za tako nešto ne zna) postoji tamna (nevidljiva) materija koja – kako se pretpostavlja – prilično usporava da galaksije i galaktička jata jedni od drugih veoma brzo uteknu. Što su prostranstva veća, tamna materija više deluje. Sa starenjem kosmosa ova neuhvatljiva materija stiče ključnu ulogu, kao što sada na većim prostranstvima jače deluje. U veoma dalekoj budućnosti pretvoriće se u glavni izvor energije.

Konačna tama

Prelazeći iz zvezdanog u propadajuće (degenerativno) doba sadašnja galaktična jata pretvaraće se u velike ili metagalaksije. Stopiće se cela grupa obližnjih, uključujući našu i Andromedu, koje jedna drugoj hrle u zagrljaj. S druge strane, iz umirućih izbacivaće se sve češće u međugalaktički prostor zvezde s najviše energije, i to brzinom od 300 kilometara u sekundi. Galaksije će se sažimati, sudari umnožavati, a broj proteranih zvezda uvećavati. Za 1019 do 1020 godina preostale zvezde, možda jedan odsto, progutaće „crna rupa" u samom središtu galaksije.

Iz osiromašenih međuzvezdanih oblaka za sto biliona godina iscediće se poslednje zvezdano pokolenje. Krajnji ishod: gomila zvezdanih ostataka u vidu smeđih patuljaka, belih patuljaka, neutronskih zvezda i „crnih rupa".

Do početka doba „crnih rupa" sve će, osim najvećih, oslobađati energiju i gubiti masu. Kada izgubi 95 posto, površina će se užariti kao Sunce, a ona će opstati još 1032 godina. Trostruko duže od dosadašnjeg veka vaseljene. U poslednjoj sekundi dogodiće se eksplozija milijardu puta snažnija od atomske bombe bačene na Hirošimu. I dok se potonje čestice visoke energije budu udaljavale brzinom svetlosti, na svemir će se spustiti konačna tama.

Posle rastakanja veličanstvene zvezdane mašinerije, vaseljena će drastično usporiti, ali nikada posustati. Da li bi takva mogla večito da traje? Fizičar Pol Dejvis konačni rasplet naziva – večna smrt.

Šta će se dogoditi s čovečanstvom?

Ima nekoliko izlaza koji danas sliče naučnofantastičnim kazivanjima. Ne nastrada li u sudaru sa zalutalim asteroidom ili kometom, za dve milijarde godina život na Zemlji uništiće neizbežna „staklena bašta". Kako da se to izbegne? Ako zaluta neka zvezda dovoljno blizu i odvuče našu planetu, ali tada ćemo se suočiti s ledenom budućnošću. Verovatnoća: jedan prema 100.000. Ukoliko ona uleti u putanju oko zvezde uljeza, život može potrajati bilionima godina. U tom slučaju ni narastajuće Sunce, koje će joj za šest milijardi godina spržiti lice, neće nauditi čovekovim potomcima. I ostaje preseljenje na planetu oko neke dalje zvezde.

Nije sve izgubljeno ni kasnije: oko starih belih patuljaka život može da opstane 1020 godina, što je sto milijardi puta duže od razdoblja koje je bilo potrebno da se razvije na Zemlji.

A možemo li nadživeti zvezde? Futuristi nagovešćuju da će veoma napredna civilizacija biti kadra da bitno utiče na postojeću ili da stvori novu vaseljenu.

Stanko Stojiljković