Piše: Miloš OBRADOVIĆ

Ekonomska politika Srbije, ali i velikog broja drugih zemalja u razvoju, u prethodnoj deceniji zasnivala se na privlačenju stranih investicija po cenu ustupaka svih vrsta prema stranim, pre svega zapadnim kompanijama.

Investicije su, bez sumnje, od velikog značaja za svaku privredu kao generatori privrednog rasta i zaposlenosti, ali za ove zemlje karakteristično je fokusiranje pre svega na strane investicije, pa čak i po cenu suzbijanja razvoja domaćih kompanija.

Od početka svetske ekonomske krize 2008. godine konkurencija među zemljama u razvoju za stranim investitorima se zaoštrila, vlasti su se trudile da ponude što povoljniji ambijent, besplatno zemljište, oslobađanje od poreza, pa čak i direktno plaćanje stranim kompanijama iz državnih budžeta.

Stranim investitorima isplaćeno 224 miliona evra

U predizbornoj kampanji bivši predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je nešto što dobro predstavlja ovu politiku.

“Dovođenje investitora je rezultiralo otvaranjem 200.000 novih radnih mesta, koje je nažalost pratio gubitak 400.000 radnih mesta usled krize, što je veliki problem sa kojim se suočavamo danas”, kazao je Tadić na TV Prva 16. aprila ove godine.

Tako se u Srbiji, uporedo sa smanjenjem industrijske proizvodnje, povećanjem nezaposlenosti i sve većim budžetskim deficitima, stranim investitorima plaća od 4.000 do 10.000 evra po zaposlenom, pa u nekim slučajevima te kompanije faktički dobijaju besplatnu radnu snagu u narednih četiri, pet godina.

Prema podacima SIEPA-e do sada je isplaćeno stranim investitorima 224 miliona evra ili u proseku 4.265 evra po novootvorenom radnom mestu.

Iako strane direktne investicije imaju dobre strane, poput doprinosa rastu BDP-a, dolaska novih tehnologija i jačanja konkurencije na lokalnom tržištu, mane stranog kapitala se zanemaruju, pa čak ni ne spominju u javnosti. A baš otkako je počela kriza te mane se pokazuju, najčešće kroz izvlačenje kapitala u maticu, odnosno repatrijaciju profita. Tako je, prema podacima NBS, u prva tri meseca ove godine neto odliv po osnovu investicija iz Srbije iznosio 275,5 miliona evra. U zemlju je ušlo 119 miliona evra, a izašlo čak 495 miliona za samo tri meseca. Najveći odliv zabeležen je u Grčku 361,5 miliona i u Dansku 122 miliona evra.

Opasnosti od stranih investicija

Ipak, ovo nije ništa novo i već se događalo u zemljama Istočne Evrope koje su ušle u EU 2004. godine. Jože Mancinger, čuveni slovenački ekonomista i kreator slovenačke postepene tranzicije, još 2008. godine napisao je rad Zavisnost od SDI i bilans tekućeg računa u kom je ukazao na sve opasnosti koje sa sobom nosi oslanjanje isključivo na strane investicije.

“Kapitalni odlivi kroz račun investicija u novoprimeljnim članicama EU su rapidno porasli. Stope povraćaja na SDI su dva puta veće od stopa povrata na portfolio investicije i tri puta veće od povraćaja kredita. Posredni efekti imaju umereno jake direktne efekte ali ne mogu da premaše strukturne deficite tekućeg računa uzrokovanih tranzicijom. Glavni problem može se pojaviti kao posledica zavisnosti od SDI. Prvo, odlivi kapitala ubrzani šansama multinacionlanih kompanija da premeste proizvodnju u zemlje sa još jeftinijom radnom snagom, mogu postati veći od priliva. Drugo, iznenadni prekid priliva SDI može rezultovati u krizi valutnog kursa”, navodi Mencinger u svom radu stavove koji mogu da se primene na slučaj Srbije nekoliko godina kasnije.

U 2011. godini odliv SDI iz zemalja u tranziciji Jugoistočne Evrope i Zajednice nezavisnih država povećan je za 19 odsto i dostigao je istorijski rekord od 73 milijarde dolara.

Mencinger ukazuje da je veliki deo stranih direktnih investicija u evropskim zemljama u tranziciji u stvari predstavljao bagatelnu kupovinu imovine u privatizaciji, a ta sredstva nisu otišla u fiksne investicije već u potrošnju i uvoz. Upravo to predstavlja jaku vezu između priliva SDI i ogromnih deficita tekućeg računa.

Podsećanja radi, deficit tekućeg računa u Srbiji u predkriznoj 2008. godini iznosio je 24 odsto BDP-a, što znači da smo trošili za četvrtinu više nego što smo proizvodili.

Slepa ulica

Problem sa SDI je i što je njihov najveći deo završio u privrednim sektorima koji ne stvaraju razmenljiva dobra već su usmereni na osvajanje lokalnih tržišta. To su finansijski sektor, maloprodajni trgovinski lanci i telekomunikacije.

“Nema sumnje da akvizicija lokalne kompanije od strane multinacionalke povećava njenu efikasnost, ali često koristi od veće produktivnosti nema za zemlju domaćina, već samo za multinacionalnu kompaniju. Uz to, kroz transferne cene MNK izbegavaju ili smanjuju plaćanje poreza u toj zemlji”, objašnjava Mencinger.

On dovodi u sumnju i jednu od najvećih prednosti SDI prema uvreženom mišljenju ekonomista. Naime smatra se da strane kompanije donose veću konkurenciju u zemlju, ali slovenački stručnjak tvrdi da SDI isto tako “mogu i da smanje konkurenciju i u slabim tranzicionim zemljama uspostave jak monopolski položaj koji sprečava pojavu domaćih kompanija”.

Takođe, Mencinger tvrdi i da iako SDI doprinose rastu bruto domaćeg proizvoda, to ne znači da doprinose i rastu bruto nacionalnog proizvoda, ili drugim rečima stvoreno bogatstvo ne ostaje u zemlji i ne koristi njenim građanima.

“Nema razloga da se SDI smatraju “darom sa neba” koji je nezamenljiv u doprinosu ekonomskom rastu zemlji domaćinu. Tako može biti, ali i ne mora. Iako SDI doprinose rastu BDP-a, to ne znači automatski da doprinosi i rastu BNP-a”, zaključuje Mencinger.

Neki drugi autori upozoravaju i na “klopku srednje razvijenosti” u koju strane investicije vode zemlje u tranziciji. Ekonomista Nebojša Katić (http://nkatic.wordpress.com/2012/04/24/strane-investicije-i-klopka-srednje-razvijenosti/#comments) objašnjava da je “to je model slepe ulice u kome se posle perioda kraćeg i dinamičnog rasta, ulazi u stanje stagnacije iz koga se više ne može uteći. Zaposlenost je relativno visoka, ali su plate i životni standard na trajno niskom nivou”.

Zamke stranih investitora

Dva su osnovna razloga zašto investitori ulažu u nerazvijene zemlje, a to je da bi zauzeli novo tržište i zbog jeftine radne snage.

“Investitori dolaze kako bi uspostavili kontrolu na novom tržištu, uklonili domaću konkurenciju ili sprečili njen rast i razvoj. Domaće tržište i njegov profitni potencijal su osnovni motiv ovih investicija. Da bi se tržište eksploatisalo i kontrolisalo, na njemu se mora biti fizički prisutan. Banke, pivare, cementare, telefonija, trgovinski prodajni lanci na primer, ilustracija su takvih investicija. One se realizuju jeftinom ili relativno jeftinom kupovinom lokalnih kompanija. Budući da je poslovna infrastruktura već tu, dodatna ulaganja nisu previše velika. Ove investicije u pravilu ne povećavaju zaposlenost, naprotiv, ali u prvom koraku podižu standard i kvalitet proizvoda i usluga. U drugom koraku i postupno, povećavaju se cene. Kako je tržište kontrolisano, monopolizovano ili kartelizovano, strani investitor može zaposlene dobro platiti, pogotovo u poređenju sa primanjima u ostatku privrede. Teret dobrih plata se ovde lako prevaljuje na potrošače, pa solidne plate ne ugrožavaju planirani profit investitora”, opisuje Katić.

On ističe da je tržište tako trajno osvojeno, a nakon prvih godina u kojima su plate zaposlenih u ovim kompanijama visoke, one počinju da stagniraju ili opadaju, a sav rast produktivnosti odlazi u profit vlasnika.

“Drugi razlog za investiranje u tranzicionu zemlju više je vezan za jeftinu radnu snagu, povoljan poreski sistem i povlastice koje država daje strancima – direktna novčana davanja, besplatno zemljište, povlašćene cene energenata, slabija ekološka zaštita… Ukratko, svi direktni i indirektni troškovi poslovanja su znatno niži nego u razvijenim zemljama, ili u zemljama koje se ubrzano razvijaju, a svojim razvojem same upravljaju. Ova vrsta investicija je najčešće okrenuta izvozu i države ih rado stimulišu. Obično je reč o novim pogonima, pa zaposlenost raste i efekti ovakvih investicija su jasno i brzo vidljivi”, ističe ovaj konsultant koi radi u Londonu.

Na ovaj način, zemlja iz siromaštva prelazi u srednje razvijenu zemlju, ali tu zauvek ostaje, jer su “svi ključni segmenti ekonomije su u stranim rukama, a naspram moćnih stranaca stoji mala, slaba, korumpirana i pasivna država”.

Ovu klopku primetila je i Svetska banka u svom izveštaju Kina 2030. gde je prikazano da je od 1960. do 2008. godine samo 13 zemalja uspelo da izmakne zamci srednje razvijenosti, dok je tri četvrtine i dalje u zoni niske ili srednje razvijenosti i nakon skoro 50 godina.

Reket dobrotvorima

Danijel Cvjetićanin, profesor univerziteta Singidunum takođe ukazuje na manjkavosti stranih investicija, iako one imaju i svoje prednosti.

„Bez investiranja nema razvoja, a bez štednje, to jest odricanja od potrošnje, nije moguće investirati. Siromašne zemlje moraju da računaju na tuđu štednju i investicije, na ulaganja iz inostranstva, pošto same ne mogu da uštede dovoljno.

Nevolja je što pod stranim direktnim stranim investicijama statistika podrazumeva ne samo strana ulaganja u nova preduzeća i poslovne poduhvate (nove investicije), nego i kupovinu imovine već postojećih preduzeća u našoj zemlji. Svakome je jasno da između ove dve vrste investicija postoje ogromne razlike. Dok prve povećavaju proizvodnju i zaposlenost, druge mogu (ali i ne moraju) da utiču na njihovo smanjenje. Na žalost, u Srbiji je mnogo više investicija ove druge vrste. Najbolji način privlačenja investitora u jednu zemlju jeste mogućnost dobre zarade (profita), kao i dobar ambijent poslovanja – čvrst pravni poredak i prostorni red.

Investicione nevolje Srbije sastoje se u tome što i domaći investitori smatraju da je bolje ako investiraju van granica svoje zemlje. U Srbiji je pravni poredak slab, ugovor i svojina nesigurni, a donekle su zaštićeni samo oni investitori koje štite, biraju ili dovode bahati politički moćnici. Pa i takvi investitori često moraju svojim stranačkim dobrotvorima da plaćaju reket. Ovakav ambijent odbojan je i za domaće i za strane investitore, pošto ih izlažu velikom riziku, čim izgube zaštitu moćnih lidera (danas Dinkića, Tadića, Đilasa ili Šapera…, a sutra ko zna koga).

Niko ne spori da industrijska politika, odnosno davanje brojnih povlastica pojedinim investitorima iz inostranstva, može za te investitore da bude veoma privlačno. Ali ekonomisti znaju da subvencionisanje i zaštita jednih, mora da znači „istiskivanje“ drugih koji bi, takođe, možda želeli da investiraju i zapošljavaju u Srbiji. Naravno, pod uslovom da njihovi konkurenti na tržištu nisu favorizovani od strane države ili neke partije“, upozorava Cvjetićanin.

Još jedan mogući negativni uticaj stranih investicija na lokalno stanovništvo i njegovu kulturu je takozvana Mekdonaldizacija, kako je sociolog Džordž Ricer nazvao proces u kome sve više delova američkog društva, pa i celog sveta dobija karakteristike restorana brze hrane, kao što su sve veća standardizacija i udaljavanje od tradicionalnih poslovnih običaja.

Potrebni domaći resursi

Saša Đogović, saradnik Instituta za istraživanje tržišta napominje da nije sve u stranim direktnim inveticijama, a u Srbiji je u startu napravljena konstrukciona greška u tranziciji i privatizaciji.

„Imali smo odsustvo državnih institucija što je dozvolilo da dođe do neosmišljene privatizacije i gašenja preduzeća koja su imala tržišnu perspektivu. Stranih direktnih investicija i nije bilo toliko mnogo i to uglavnom u privatizaciji, a vrlo malo grinfild. Ono što je potrebno je da država osnuje razvojnu banku koja će staviti u funkciju kapital četiri velike banke koje su u stečaju i obezbedi sredstva za strateške grane kao što su poljoprivreda i energetika, a zatim i za građevinu i prerađivačku industriju. Strane direktne investicije nisu jedine i nisu svemoguće. One dolaze da oplode kapital i da ga vrate u maticu ili da ga reinvestiraju i taj uvećani profit zatim vrate. Ne može se osloniti na SDI, potrebno je potražiti domaće resurse. Treba, na primer, u energetici naći strateškog partnera za Elektroprivredu kako bi se povećali kapaciteti i kako bi postali izvozna sila. Takođe je neophodno izgraditi irigacione sisteme u poljoprivredi. Srbija se nalazi u recesiji, ali i društvenoj i ekonomskoj krizi. Treba raditi na izgradnji poslovnog okruženja, efikasnom pravosuđu, javnoj administraciji i reformi poreskog sistema“, ističe Đogović.

BalkanMagazin