Neverovatno, iako g. Mandic zna da sam netacno interpretiran i preneo je moju reakciju na svom sajtu na donjoj adresi, pa cak i dobio e-mail od novinara koji na sebe preuzima odgovornost za netacnosti u vezi Australije sto cete videti iz novinarovog e-mejla, g. Mandic nastavlja da me napada cak iako zna da sam od Vesti trazio zvanican demantij http://www.montenegro.org.au/vesti_jopet_lazu.html

Slede moja ranija reakcija i novinarov e-mejl
——————–
Mandicu,

Zamolio bih te da radi preciznosti dodas moja dva donja citata kao appendix clanku objavljenom u Vestima, tj. pasusu o Australiji i Peroju, kada ga budes komentarisao, jer su ovo precizni podaci koje sam u usmenoj formi dao novinaru Tomislavu Zecevicu (inace veoma dobrom coveku):

“Neki procenjuju da broj iseljenika iz Crne Gore u Australiji iznosi oko 10.000, a neki da ide cak do 20.000. Poslednji rezultati popisa u Australiji svedoce da je broj onih koji su naveli crnogorski jezik kao maternji negde oko stotinu ljudi (mozda i manje) i da je ogromna vecina iseljenika navodila srpski jezik za maternji.”
i
“U opstini Vodnjan, kojoj pripada mesto Peroj sa brojnom crnogorskom kolonijom, veci broj pravoslavnog zivlja se na poslednjem popisu u Hrvatskoj izjasnjavao Srbima, a manji Crnogorcima. Zanimljivo je da nijedan popisani nije naveo niti crnogorski jezik kao maternji niti pripadnost tzv. CPC.”

Uzgred, broj Srba u Vodnjanu je 163, a Crnogoraca 81.

Srdacan pozdrav,
Aleksandar Rakovic

——————–

Postovani gospodine Mandicu!

Procitao sam vasu reakciju na moj tekst i zaista zalim ukoliko je on na bilo koji nacin povredio Vasa nacionalna osecanja. No, moram odmah da kazem da se u toj reportazi nisam bavio Crnogorcima, vec vaskrsavanjem srpstva u Crnoj Gori, a koja je isto toliko i moja koliko i vasa. Dakle, pisao sam o srpstvu proteranom iz te moje rodne Republike odmah po dolasku komunista na vlast 1945. godine. Zbog toga nisam bojim se razumeo Vasu uvredenost, jos manje stepen gneva koji ste ispoljili prema tom inkriminisanom tekstu. Ipak, ukoliko se eliminisu vestacko izazvani politicki naboji, subjektivizmi i pausalne ocene stizem do detalja koji vas je najvise pogodio. A rec je o popisu obavljenom u Australiji, a sprovedenom na osnovu zemlje porekla doseljenika.

Tadasnji moj sagovornik Aleksandar Rakovic, uzgred da kazem, veoma cenjeni istrazivac i analiticar zbivanja, zaista je rekao da su se doseljenici zemlje kengura izjasnjavali ne po nacionalnoj osnovi vec po jeziku kojim govore i veri. I posto svetski standardi kazu, da pri prepoznavanju nacija moraju se iskljucivo koristiti postuulati – jezik, pismo, vera… Na osnovu toga ja sam gospodina Rakovica slobodno interpretirao, napisavsi da svi oni koji srpski jezik smatraju za svoj maternji su Srbi. Prema podacima iz dijaspore doseljenika iz Crne Gore ima vise od deset hiljada i vecina su pravoslavci. E od te vecine samo stotinak njih upisalo je da im je maternji jezik crnogorski koji je, morate mi oprostiti na surovoj istini, nepoznat kako u svetu tako i u samoj Crnoj Gori. Tu dakle nema niceg zlonamernog niti nejasnog. Ipak, zbunjuje me kolicina netrpeljivosti prema neistomisljenicima. Razumem cak i ljude koji su prihvatili politicki jaram i resili da stvore nesto novo, recimo novu naciju – crnogorsku, koju cu postovati kao svoju. Ali zasto mene i moje istomisljenike koji su po teritorijalnoj pripadnosti Crnogorci, a po nacionalnosti Srbi smatrate svojim najvecim neprijateljima. Suprotno tome, ja vas smatram i dozivljavam mojim zemljakom, makar vi bili Nemac, Bugarin, Hrvat, Albanac, Grk, Turcin, Francuz… svejedno. I da vam na kraju otkrijem jednu intimu – moji najveci prijatelji su ljudi koji ne pripadaju mojoj naciji, pa otuda jedino nemam razumevanja za mizantrope.

U Beogradu 27. 5. 2004.
S postovanjem
Tomislav Zecevic