Božo, bre, vladika je umro 1851. godine! Valjalo ga je ostaviti netaknutog da ga i mi ostali, kao Dostojevskog, Hemingveja, Stendala ili Krležu… svojatamo.
Piše: Dragan Banjac
Prag, jesenas. Češka prestonica, u kojoj sam sam se posle duže stanke našao šesti put, još je lepša, evropskija. Jaroslav Šonka, naš domaćin koji je pre pada onog zida uspeo da se domogne Berlina, nakon pokazivanja dela Hradčana, predlaže da se naša beogradska desetina okupi u kafani-restoranu veoma zamršenog imena. Sa Nikolom Samardžićem vrzmam se hradčanskim strmim ulicama (Vlada Goati je otkrio tri „balkanske") i nekako nalazimo reklamu sa šoljicom na kojoj je „po peni" ispisano U ZAVEŠENYHO, sa „kvačicom" na E i akcentovanim Y, Hradčani, Uvoz broj 6 (www.uzavesenyhokafe.com), a preko sredine KAFE. Pre pojašnjenja zašto se kafe zove po „kafi koja visi" treba reći da Prag ima Beogradsku ulicu (zna li neko za prašku u Beogradu?!), a Česi nikako da shvate naše sveopšte višegodišnje posrtanje.
„Coto je zavešeny kafe? Nevite? Tak to prijde pan do kavarny, vypije kavu a povida:"Platim dve kavy – tu cojsem vypil a jednu zavešenou". Prijde jinej pan, nema penize, tak povida: „Neni tady nejaky zavešeny kafe?" Kdyz je, tak ho vypije ajde domu… Ili: naručite kafu, a platite dve, da jedna „visi". Neko dođe bez novca i popije kafu koju ste platili. Zaobišli smo kafu, dobro jeli i ispijali krigle onog što se ovde pogrešno zove pivo.
Tu je i Milan Horaček, ranije znan Dušanu Bogdanoviću, šezdesetosmaš koji je iz Čehoslovačke pobegao i u Nemačkoj (Stranka zelenih) ušao u Bundestag. Kakva biografija! U publikaciji o njegovom disidentskom putu listam fotografije: Hajnrih Bel, Rudi Dučke i Horaček, potom sa Volfom Biermanom i Danijelon Kon Benditom, Gerhardom Šrederom, Petrom Keli, Joškom Fišerom, na tenku u Avganistanu, u Pekingu, Rihardom fon Vajzekerom, Rudolfom Slanskim, Vaclavom Havelom i Anom Šabatovom, Adamom Mihnjikom, kardinalom Františekom Tomašekom, Hans Ditrih Genšerom, Jirži Dinzbirom, Džejn Fondom, Dalaj Lamom, Gari Gasparovom, Manuelom Barozom, Mihailom Gorbačovom… U kancelariji Milana Nikolića koji se poslednjih godina bavi političkom analitikom visi poveća fotografija na kojoj je Nikolić sa Vili Brantom, snimljena na Trgu republike dok se prvi strasno zalagao za ideje socijaldemokratije. Kod Ibrahima Rugove sam primetio njegove fotose sa papom Jovanom Pavlom II i Majkom Terezom. Pretpostavljam da bi Vuk Drašković, da je moguće, rado okačio snimak sa Dražom Mihailovićem. Ili, možda, sa Mikom Špiljkom? Za razliku od drugih svet nas ne doživljava ozbiljno, vlast nam je slaba a opozicija, kako nedavno reče sociolog dr Boško Kovačević, nikad nije predstavljala nešto valjano.
*
Poznato delo crnogorskog vladara, episkopa i pesnika Petra Petrovića II Njegoša, Gorski vijenac uskoro će se pojaviti i na crnogorskom jeziku. Agencije su javile da je izmena ustanovljena novim Ustavom Crne Gore i da je priređivač novog izdanja novinar, publicista i analitičar Božidar Ilijin Miličić, po struci (bolje nego da je šofer) profesor srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. Miličić je godinama bio moj kolega u Borbi i Našoj Borbi (dopisnik iz Podgorice, zajedno sa Slavkom Vukašinovićem i Dragoljubom Duškom Vukovićem) i držim da mi je to prednost, mogu ga nagrditi bez bojazni da će da se naljuti. Da sam se našao u njegovoj poziciji (neko mu je to ponudio!) odbio bih rad na preradi redova vladike Rada, pravdajući se jedinim valjanim razlogom da je najbolje da sve ostane – kako je negda napisano. Ima i drugih razloga, evo jednog: Propratni tekst uz „korigovani" ep napisao je akademik Novak Kilibarda, crnogorski prevrtač koji je strasno srbovao na osnivanju SDS za Hercegovinu i (na Ivanici) sa Radovanom Karadžićem i Božidarom Vučurevićem osnivao SDS za Dubrovnik. Teško bih se potpisao uz Novaka, koliko god da se naprasno pocrnogorčio.
Stoji da je Miličić intervenisao na stotinjak mesta, ubacujući nova crnogorska pismena, umesto ovde zapisao ovđe, jer je, kaže „Njegoš tako govorio". Božo, bre, vladika je umro 1851. godine! Valjalo ga je ostaviti netaknutog da ga i mi ostali, kao Dostojevskog, Hemingveja, Stendala ili Krležu… svojatamo. Ovako nam ga otimate i to preko političke ravni, najgore moguće. Kilibarda u „propratnom tekstu" objašnjava da je Njegoš svoje rukopise davao saradnicima „koji su ih prepisivali", među njima i izvesnom Miloradu Medakoviću (navodnom falsifikatoru Gorskog vijenca i Danilovog zakonika) i da je tokom prepisivanja došlo do „nedosljednosti i neujednačenosti", tvrdi nikšićki profesor, ističući Njegošev „nečitak rukopis". Kao da s njim u klupi sedeo! Uostalom, jedan ovdašnji pisac decenijama već ne čuka tačke, zareze, znake navode, možda i dijakritičke znake (kvačice na latiničnim slovima č, š, ć i ž) i to mu naknadno stavlja izvesna dama u Prosveti. O jeziku sam učio i od Ibrahima Hadžića, pesnika (nekad urednika Školskog prograna RTBG), pisca Rožajskog rečnika. Na jednom mestu objašnjava lekseme sklečit i posifka/pasifka. „Pridev sklečit označava nešto proporcionalno, bez viškova, prikladno, a imenica posifka nije ništa do metalna lopata", kaže Hadžić i nudi još dve lepe reči iz rodnog mu kraja – rim (mnoštvo naroda) i izrimiti se (izroditi se, postati nazadan, dekadentan), koja nam danas i te kako paše.
*
Ovogodišnja Nobelova nagrada za mir dodeljena je kineskom disidentu Liu Ksiabou (54), političkom zatvoreniku i borcu za ljudska prava. Nekoliko puta je zatvaran, poslednji put 25. decembra 2009. kada mu je zbog „subverzivnog delovanja") odmeren aps od 11 godina. Na dodelu nije otišao, to nije dozvoljeno ni supruzi i Nagrada je položena na praznu stolicu. Kina veruje da im Zapad „pokušava nametnuti svoje ideje" i ignorišući nobela, kao odgovor, ustanovljava Konfučijevu nagradu za mir i prvu odlazi bivšem potpredsedniku Tajvana Lijen Čangu. Ni ovaj događaj nije prošao bez nas, bili smo nepotrebna mirođija. Najpre smo se navodno pridružili zemljama koje su bojkotovale nagradu, biće nas na dodeli, neće… Predsednik Srbije Boris Tadić, čiji mršav rezultat nije u skladu sa umom, kazao je da je o bojkotu („u skladu sa svojim nadležnostima") odlučio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i da Vlada nije raspravljala o tom pitanju. "Neću da se mešam u njihov posao i da sada govorim o tome". Predsednik je pomenuo da je iz disidentske porodice, da se seća kada su njegovog oca početkom 60-ih proglasili za disidenta i državnog neprijatelja… „Najbolje je da o tome ne govorim". Pogrešno! Upravo to i mesto na kome se nalazite predsedniče obavezuju Vas da se i z j a s n i t e. I – podržite utamničenog Kineza. Predsednik često pobrka lično i javno. U Vukovar i Ovčaru išao je privatno, a na proslavi G17 kaže da bi razgovarao i sa Hašimom Tačijem jer „nemamo prava na lični stav kada zastupamo javni interes".
*
Da se kladimo u izručenje i osudu Ive Sanadera? Šta god bude bivša nam socijalistička braća opet umakoše za krupan korak; dok oni svoje jure mi se našima (lopovima i bitangama) klanjamo. (Komentar domaćina sa šajkačom na Bajlonijevoj pijaci).
*
Ode još jedan Čovek. Branislav-Cole Kovačević, bivši lider Koalicije „Šumadija" iznenada je preminuo 14. decembra. Kovačević je rođen 1953.godine u Valjevu, ali je život proveo u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. U Beogradu je završio FDU, odsek organizacije scenskih delatnosti. U mladosti se bavio fotografijom i novinarstvom, a nakon povratka u Kragujevac osniva Studentski kulturni centar, prepoznatljiv po programima i tribinama koje su se bavile dotad nezamislivim temama. Sa Ivanom Đurićem osniva Pokret za demokratske slobode, a 1997.godine i prvu regionalnu stranku, Ligu za Šumadiju – Koaliciju Šumadija. Bio je koordinator Saveza Demokratskih partija (LSDV, Reformisti Vojvodine, SDU, SDP i Savez Vojvođanskih Mađara.), koja 2000. godine kolektivno ulazi u Demokratsku opoziciju Srbije (DOS). Biran je za narodnog poslanika i bio jedini od 18 lidera koji se nije „omastio". Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića zauvek se povlači iz politike, vraća u Kragujevac i krajem 2009. pokreće internet portal „Šumadijapress".
(Napomena: Tekst je izvorno objavljen u autorovoj rubrici ‘Odozdo gledano’ u mesečniku ‘Republika’)
“Da sam se našao u njegovoj poziciji (neko mu je to ponudio!) odbio bih rad na preradi redova vladike Rada, pravdajući se jedinim valjanim razlogom da je najbolje da sve ostane – kako je negda napisano.” D. Banjac
G. Banjac,
Prije svega srecna Nova godina.
Uvijek su mi se dopadali vasi tekstovi i razmisljanja. Za skoro sve tekstove imali ste moju podrsku. Ali ne i za ovaj.
Naime, ne slazem se sa vasim stavom u pogledu “adaptacije” Gorskog Vijenca (GV) na crnogorski jezik.
Kao sto znate Gorski Vjenac je stampan 1847 god. u Becu na crkveno-slavenskom jeziku (ako treba, pogledajte faksimil originalnog izdanja). Uzgred, Becki dogovor na kojemu je definisan srpsko-hrvatski jezik se desio tri godine kasnije (1850). Dakle, verzije/izdanja koje su nama svima poznate su adaptacije na srpsko-hrvatski jezik (mogli bi reci i prevod/prepjev – jer postoji i rjecnik uz Njegoseva djela).
Ocito je da nema razloga da ostane “kako je negda napisano” jer bi se onda sluzili GV na originalnom jeziku – koji malo ko zna. Prema tome ako je bila potrebna adaptacija/prepjev na srpsko-hrvatski jezik ne vidim nista neobicno da se to uradi sa crnogorskim jezikom. Tim vise, sto se radi, kako sam ja shvatio, o zaista marginalnim promjenama (odredjenih slova).
Mislim da niko ne bi trebao da “brani” Njegosa od Crnogoraca – pa ni vi.
Jos jednom sve najbolje.
@danilo stojanovic
“Kao sto znate Gorski Vjenac je stampan 1847 god. u Becu na crkveno-slavenskom jeziku (ako treba, pogledajte faksimil originalnog izdanja). Uzgred, Becki dogovor na kojemu je definisan srpsko-hrvatski jezik se desio tri godine kasnije (1850). Dakle, verzije/izdanja koje su nama svima poznate su adaptacije na srpsko-hrvatski jezik (mogli bi reci i prevod/prepjev – jer postoji i rjecnik uz Njegoseva djela).”
Gospodine Stojanoviću, mislim da nijeste u pravu. Gorski vijenac je štampan staroslovenskom ortografijom, ali ne i na staroslovenskom jeziku.
http://guskova.ru/~mladich/Njegosh/1847/gorski_vijenac#Posveta
Све је то поменутом господину детаљно објаснио један учени коментатор који користи псеудоним Bounty, на једном другом медију, прије извјесног времена. Али, као што видимо, објашњења и аргументи нијесу нешто што посебно интересује нашег доброг господина. Он ће наставити са својом причом до судњег дана. Ево објашњења:
“Danilo, jezik na kome je napisan “Gorski vijenac” nije crkveno-slovenski. To je slavjano-serbski jezik, koji su Njegoš i Sveti Petar koristili pišući druga svoja djela ali i u korespondenciji sa drugima. Sveti Petar ga baš tako i zove, tj. svoj jezik naziva slaveno-serpski. Vi dobro znate da je to tako-to je jezik Dositeja, Mušickog, Njegoša…nestandardizova no pismo koje obiluje crkveno-slovenskim grafemama, ali je u izgledu i izgovoru riječi, kao i u konstrukciji rečenice mnogo bliži narodnom govoru, nego bogoslužbenom jeziku. Ovim pismom su pisana književna djela i pisma u 18. i 19. vijeku.
Ubijeđen sam da Vi ovo znate, a sumnjam da prosto ne želite da se pomene ime jezika koje u sebi nosi pridjev srpski, pa ste zato posegli za neutemeljenom konstatacijom da je “Vijenac” napisan na crkveno-slovenskom.
Činjenica je da Njegoš nije pisao na standardizovano m književnom srpskom jeziku-jer je riječ o 19. vijeku, ali jeste pisao na jeziku koji se zove srpski. Tako da ovo sa crnogorskim nije nikakva adaptacija, već neviđena novoterija koja se (pristojnim jezikom govoreći) jedino može nazvati prevodom, pardon-prijevodom.
Što se tiče razumjevanja Negoševog teksta u Beogradu, pa ne radi se o pismu babe sa Njeguša i njenim bronzinima i tavulinima-(koji, uzgred budi rečeno, postadoše okosnica novocrnogorskog književnog pisma), nego o tekstu punom pojmova iz bogosluženja, teologije, helenske mitologije i sl., pa bi i nama, sadašnjim Crnogorcima, dobro došao jedan takav rječnik.
Srpsko-slovenski je stara varijanta slovenskog književnog jezika kojim se pisalo prije turske okupacije. Tokom 17. vijeka, putem ruskog uticaja, do nas je stigla ruska varijenta crkvenog, slovenskog književnog jezika-koja je nazvana crkvenoslovensk i jezik. “Gorski Vijenac” nije pisan ni na staroslovenskom , ni na srpsko-slovenskom, niti na crkvenoslovensk om, već na slaveno-serpskom, koji je-kako već rekoh-bliži narodnom nego bogoslužbenom jeziku. Otuda je “Gorski Vijenac”, uz sve neophodne rječnike, ipak razumljiviji prosječnom građaninu Crne Gore (ili Srbije-nebitno) nego bilo koji crkveni bogoslužbeni tekst. Ne znam da li više treba dokazivati mimo ovoga.
Što se imena tog jezika tiče, nije ga izmislio BOUNTY, nego ga ljudi onog vremena, pa i sami Petrovići, zovu slaveno-serpski. Tako da su ova nova prevođenja samo još jedna u nizu novokomponovani h CRNOGORČENJA CRNOGORACA što je apsurd samo po sebi, i urušava dostojanstvo Crne Gore.”
С поштовањем,
G. Vukovicu u pravu ste – pogresno sam upotrebio rijec jezik umjesto pisma.
Medjutim nema sumnje da je i govor crnogorski jer ga niko zivi u Srbiji ne razumije. Pa bilo bi apsurdno da crnogorski Mitropolit govori nekim drugim jezikom od onoga koji je naucio u djetinjstvu. Istina je da su i srpski i crnogorski jezici dio iste jezicne “slavenske” grupe i jako slicni. Ali ako Srbijanci nazivaju svoj jezik “srpski” (zasto ne “srbijanski”? – posebna tema) ne vidim razloga da mi ne zovemo nas jezik “crnogorski”.
Upoznat sam sam sajtom koji ste naveli – ali izgleda nije i nas prijatelj P.S. – koji samo moze da misli i sanja samo na “srpskom”. Naime, pravi naziv pisma jeste “crkveno-slavenski” (uzgred, Srbi su se uvijek mrgodili na “slavensko” – po niima je slovensko) a to sto su ga sve slovenske nacije svojatale i dodavale prefikse na nacionalnoj osnovi ne mijenja cinjenicu da je to pismo koje jeste nastalo iz staro-slovenskog jezika na koji su preveli Bibliju s. Cirilo i Metodije. Kao sto znate to se desilo davno prije sv. Save (na svu srecu jer bi cijela istocna Evropa sa Rusijom bila proglasena “srpskom”). Takodje, za informaciju P.S. -u Cirilica je nastala u Bugarskoj – takodje prije sv. Save. Dakle kada krenemo u period prije Nemanjica svuda mrak. Istorija je pocela sa Nemanjicima – na svu (ne)srecu samo za Srbe .