Šesto čulo je prevara. Instinkti su vaši neprijatelji. Zaboravite intuiciju. Pokušajte da sve to zanemarite na nedelju dana. Možete li?

Moj mozak je ozbiljno poremećen, i vaš je

Bez uvrede, ali vi niste racionalni. Niko nije. Vaš um nije racionalan. On je, u stvari, prepun pogrešnih stavova. U njemu živi čitava populacija pogrešnih pretpostavki i iskrivljenih sećanja. On pogrešno sređuje podatke i donosi užasne odluke. Formulišimo to ovako: da je vaš mozak automobil, ne bi bio Porše – bio bi Lada iz 1991. sa lošim kočnicama i pokvarenim prednjim farom.

Naučnici tvrde da smo opremljeni umovima iz kamenog doba, zarobljenim u telima modernog doba. Stvoreni smo da se nosimo sa problemima iz Paleolita. Ako se ja uplašim, doći će do naglog lučenja adrenalina, koji bi mom mozgu bio koristan ukoliko bi se suočavao sa divljim zverima. A ne toliko ukoliko je u pitanju saobraćajni policajac.

Meni je dosta. Pokušaću da resetujem svoj mozak. Uvešću ga u modernu eru. Iskoreniću sve iracionalne stavove i praistorijske ostatke, i pretvoriću ga u savršeno racionalnu mašinu. Postaću najlogičniji čovek na planeti, nepoljuljan nesvesnim impulsima. Započeo sam težak projekat restauracije sopstvenog mozga. Poslužio sam se samoposmatranjem, psihologijom, naukom. Pročitao sam nekoliko knjiga na temu moždanih "začkoljica". I počeo.

Prvog dana otkrio sam da su vesti neprijatelj racionalnosti.

Ušavši u kuhinju zatekao sam svoju ženu sa novinama u ruci. Veliki naslov prekrivao je polovinu stranice: "Dvadeset poginulih u avionskoj nesreći u Meksiku". Ali naslove, poput: "Još 2000 ljudi u svetu je juče umrlo od srčanih bolesti" nećete videti. Naš lenji um se lepi za najživlje dočarane činjenice, zanemarujući one koje su možda važnije. Opasnost nas asocira na avione i terorističke napade. Čak i pored toga što dosadni, stari automobili ubijaju 80 puta više ljudi.

Danas je u novinama članak o salmoneli. Očigledno se 800 ljudi zarazilo jedući zaražen paradajz. Budući da sam paranoičan, moja uobičajena reakcija bila bi proterivanje svih "paradajzičnih" obroka i namirnica iz kuhinje. Umesto toga, danas radim nešto drugo. Uzimam flomaster i ispod naslova škrabam: "U međuvremenu, milioni drugih ljudi jedu paradajz i ništa im ne fali."

"Tako je bolje", kažem svojoj ženi. Oslobađajuće je napisati ovako nešto. Mislim da bi novinski članci, poput kutija cigareta, trebalo da imaju odštampana ovakva upozorenja ispod svakog bombastičnog naslova. Odlazim do frižidera da pojedem paradajz, u inat. Ipak, predomišljam se jer bih time doneo još jednu iracionalnu odluku – uradio bih nešto samo zato što je zabranjeno.

Ipak, želeo bih da pojedem racionalan obrok.

Ali kako? Navikli smo da očistimo sve iz tanjira u svakoj prilici. Ovo je možda bilo logično u Paleolitu, kada se nije znalo kada će sledeći obrok biti dostupan. Ali danas je jednostavno glupo i čini nas gomilom debelih ljudi.

Skoro sam čitao o jednom brilijantnom eksperimentu sprovedenom na Univerzitetu Ilinois pre nekoliko godina. Dobrovoljcima je data po jedna činija supe. Ono što im nije rečeno je da se, dok jedu, činija stalno puni. Dobrovoljci su nastavljali da jedu, i nastavili bi ko zna dokle da ih nisu prekinuli.

Zato ja sipam moje pahuljice u činiju i prekrivam je salvetom. Ne želim da vidim koliko je ostalo u činiji kada osetim da sam sit. Ipak, pitam se koliko racionalno nekome može da deluje čovek koji se na ovaj način muči sa salvetom i kašikom… Dobro, kažu da je zdravo jesti polako.

Dok se jutro nastavlja, hvatam sebe u ogledalu kako frenetično četkam kosu. I zapitam se: zašto? U redu, zvuči razumno da prođem nekoliko puta četkom preko temena, ali zašto to kod mene mora da traje? Iz nekog razloga živim u uverenju da će dnevno masiranje temena u trajanju od pola minuta sprečiti gubljenje kose. Ova ubeđenost koja je nastala iz nepoznatog izvora je rezultirala tridesetogodišnjim iracionalnim ponašanjem.

Čim sam otkrio da nešto u kompulsivnom četkanju kose pomalo "smrdi", rešio sam to da proverim. Naravno, moj stari prijatelj Google potvrdio je moje sumnje: ne postoji povezanost između stimulisanja temena četkom i gubitka kose.

Odjednom mi je sinulo. Kriva je moja majka! Pozvao sam je kako bi mi potvrdila da sam to čuo od nje i objasnila zašto mi je usadila ovu zabludu.

"Da, ja sam ti to rekla, zašto?", pitala me je.

"Pa, to nije tačno. To je mit."

Kratka pauza. "Žao mi je."

"Vidiš, ja sam proveo previše vremena četkajući kosu zbog toga." (Ukupno cela tri dana u životu, da budemo precizni).

"Ne znam šta još mogu da ti kažem, osim da ti se izvinim."

Divno. Sad sam ja još i postao negativac u celoj priči.

"A inače", reče ona, "zašto si uopšte slušao moje savete o ćelavosti? Zar nije bilo bolje da si pitao oca?"

"Imao sam 10 godina!"

U ovom slučaju moj mozak bio je žrtva preteranog poverenja u autoritet. Vojska prati vođu čak iako je jasno da ide u propast. Drugi problem je u tome što naš um obiluje znanjem za koje nismo sigurni odakle nam. Tako možete znati koji je glavni grad Rusije, a ne sećati se od koga ste to prvi put čuli. Što ponekad objašnjava čvrsto verovanje u neku naučnu činjenicu koju je sa nama podelio stric Voja.

Trećeg dana sam besan na svoj mozak.

Nije samo pun mana, već je i površan i tvrdoglav. To sam shvatio kada sam plaćao jutarnju kafu u kafiću.

Kusur koji sam trebao da vratim bio je 135 dinara. Odjednom sam bio suočen sa dilemom: da li da ostavim bakšiš od 35 ili od 100 dinara? Na kraju sam ostavio 100, nasmešio se i otišao. Neko će pomisliti da sam dobar i velikodušan čovek. Međutim, to nije istina. Istina je da je konobarica bila privlačna. I da sam podsvesno želeo seks sa njom. Da mi je kafu doneo bubuljičavi tinejdžer, ostavio bih mu manji (ili nikakav) bakšiš.

Studije su pokazale da se lepi ljudi smatraju pametnijim od onih, pa, ne tako lepih. Češće dobijaju poslove i unapređenja. Učitelji su blagonakloniji prema lepoj deci. U suštini, mi sudimo o knjizi prema koricama.

Ja sam, podsvesno, pretpostavio da je konobarica divna osoba. Da sam razmišljao racionalno, shvatio bih da će se ona zbog svoje lepote verovatno uskoro udati za bogatog i privlačnog biznismena. I da više neće morati da radi u kafiću. I da će u tom slučaju, veći bakšiš biti potreban bubuljičavom klincu.

Međutim, ovo me tera da shvatim da, koliko god se trudio, nikada neću moći da iskorenim sve mane svog mozga.

A poslednjeg dana shvatam i da možda ne bi ni trebalo.

Odveo sam svog sina da odigramo partiju stonog fudbala. Sto nije bio slobodan pa smo morali da sačekamo. Trenutno su igrala dva tinejdžera, koja su govorila na nemačkom. Igrali su odlično, brzo davali golove, i pomislio sam kako imamo sreće jer će sigurno uskoro završiti.

Ali, došavši do poslednje lopte, njih dvojica su odlučila da bi bilo zabavno da što više odugovlače. Dobacivali su lopticu između igrača polako i pažljivo. To se oteglo u nedogled.

"Kad ćemo mi?", pitao je moj sin.

"Uskoro", odgovorio sam.

Prošlo je dva minuta. Zatim pet. Zatim još pet. Moj sin postavio mi je isto pitanje još najmanje deset puta.

"Šta se dešava?", pitao sam nemačke tinejdžere.

"Trudimo se", odgovorili su na lošem engleskom, smeškajući se. Zatim su nastavili da pričaju na nemačkom. Šteta što i ja pomalo razumem nemački.

Bio sam svestan svega što se dešava u mom mozgu. Ali bio sam nesposoban da to i zaustavim. Pritisak mi je skočio. Puls se ubrzao.

"Ne, ne trudite se. Odugovlačite."

"Ne stvarno. Trudimo se", nisu prestajali da se cere.

Tada sam pukao.

"Čemu li su vas naučili vaši roditelji?"

Klinci su me ignorisali dok se u meni sve kuvalo. Setio sam se da su i mene zezali kada sam bio dete. A sada ova dvojica zezaju mog klinca. Izgubio sam kontrolu.

"Vi ste male seronje, a kad porastete postaćete velike seronje. A ta vaša lepa zemlja je u istoriji imala sasvim dovoljno seronja."

Da, u svom besu sam skoro optužio dva nemačka tinejdžera za nacizam. Moj plan da postanem najracionalniji čovek na zemlji je propao.

Ali ipak sam nešto naučio o sebi i svom umu: moram da nastavim da verujem, potpuno iracionalno, i protivno svim dokazima, da ljudska bića ponekad mogu biti racionalna

Da je vaš mozak automobil bio bi Lada sa lošim kočnicama i pokvarenim farom

Men's Health/B92