Koliko puta vam se dešavalo da nikako ne možete da naučite sva pitanja za ispit u oktobarskom roku, od kojeg vam zavisi uslov?

Američka naučnica Kornelija Bargman i njen saradnički tim došli su do zaključka koji bi mogao konačno da pomogne svim studentima koji muku muče sa ovim problemom.

Kako prenosi "Politikin zabavnik", istraživanje koje je Bargmanova radila na univerzitetu Rokfeler u Njujorku pokazalo je da je većini ljudi potrebno da najmanje pet puta ponove neki sadržaj kako bi on ostao u sećanju. Ima, medjutim, i izuzetaka, jer je nekim ljudima dovoljno jedno iskustvo kako bi zapamtili ono što je potrebno. Ova pojava zove se „uslovljena odbojnost na ukus" i smatra se jednom od najosnovnijih i najutemeljenijih, posebno kod životinja.

Najvažnije otkriće do kojeg je Bargmanova u svom istraživanju došla je da su za pamćenje neke činjenice potrebna dva neurona, odnosno dve nervne ćelije. Jedna će poslužiti kao prijemnik za prihvatanje nadražaja i druga povezana za neki mišić koji će odreagovati na nadražaj i izazvati neku vrstu ponašanja. Tako su naučnici došli do saznanja da je za izazivanje bilo kakvog ponašanja dovoljno uspostaviti neuronsko kolo od svega 50-50 ćelija.

Ako znamo da u našem mozgu postoje milijarde neutrona, jasno je koliko „memorijsku karticu" ima naš lični računar u glavi. Memorija je fizička činjenica, stalno prilagodjavanje našeg mozga, što je dokazano na primeru crvi koja sa svoja skromna 302 neurona može da odredi šta jeste, a šta nije dobro za jelo.

Zahvaljujući pomenutom istraživanju naučnici su takodje otkrili da belančevina statmin igra odlučujuću ulogu kod urodjenog i stečenog straha. Životinje koje nemaju gen za izdavanje naredjenja za proizvodnju statmina, mnogo su hrabrije i kao da ne primećuju opasnost. Urodjeni strah predstavlja borbu za opstanak, ali ako se tome pridruži i neka dodatna pretnja, kao što je električni udar ili prodoran zvuk, to onda postaje stečeni, naučeni strah.

Ovo istraživanje biče nastavljeno i na višem nivou, gde postoji mogućnost za otkrićem nečega što predstavlja samu suštinu neurologije – razumevanje naše svesti. Naime, krajem 20. veka nemački neurolog Hans Kornuber pokušao je nešto slično. Okupio je grupu dobrovoljaca od kojih je tražio da pomere prst desne ruke i pritom je merio električnu aktivnost mozga u trenutku svesnog pokreta prsta.

Pre svakog pokreta, uredjaj je beležio jedan mali „blip", odnosno bljesak slobodne volje. Taj „blip" Kornuber je nazvao „potencijalom spremnosti" i utvrdio da se on javlja sekund pre voljnog pokreta! Sa druge strane, američki naučnik Bendžamin Libet uradio je slično istraživanje u kojem je došao da zaključka da se potencijal spremnosti javlja 200 mili-sekundi pre nego što osoba odluči da pomeri prst.

Ova dva različita rezultata uzbudila su duhove medju naučnicima i postavila pitanje da li su naši postupci i odluke unapred odredjene? Odgovor na ova uznemirujuća pitanja moraćemo još da sačekamo.