Nije lako govoriti o optimizmu utemeljenom u realnosti. Pre bih rekao da se radi o dijalogu koji bi mogao da bude svojevrsna ravnoteža nezadovoljstva. Što je dobro

Piše: Boško Jakšić

Udaljeni od dnevne politike i političke propagande makar na dva dana, grupa novinara i aktivista civilnog društva – Srba i Albanaca s Kosova – okupila se nedavno u zimskoj izolaciji ovog crnogorskog mesta u pokušaju da utvrdi kako obezbediti što povoljniju atmosferu uoči očekivanog dijaloga Beograda i Prištine.

Dobra volja postoji, kao i svest da ovakav pokušaj pripada manjini na obe strane, ali i ova debata otkriva da će bilo kakav dogovor biti težak i da je istinska normalizacija poprilično udaljena budućnost.

Srbi i Albanci su balkanski susedi s najvećom etničkom distancom u regionu. Distanca je tolika da o mnogim temama istine i pomirenja još ne može da se razgovara.

Uprkos sve dobre volje, utisak je da su dva naroda još daleko od toga da posle svega što su kroz međusobnu istoriju prošli pokušaju ono što do sada nikada nisu – da postanu prijatelji.

Dugoročnije gledano, složiće se svi, slabljenje „druge strane" nije nikakav dobitak „prve strane", ali vlade u Beogradu i Prištini i dalje razmišljaju o kratkoročnoj stabilnosti, što nije rešenje decenijama nagomilavanih problema.

Naravno da uspeh dijaloga zavisi od političke dobre volje, ali nje, ako ćemo ruku na srce, nema. Ona je nametnuta.

To što će jednog dana zajedno sesti za sto je rezultat čistog pritiska sa strane: Amerikanaca na Prištinu, Evropljana na Beograd. Takva psihološka prepreka već u startu otežava pozicije pregovarača koji su, ako ništa drugo, „osuđeni" da proizvedu neke rezultate.

Dobro je. Nema zavaravanja. Pregovora, razgovora, dijaloga, zovite to kako god hoćete, uopšte ne bi bilo da se radi o pojedinačno ispoljenoj političkoj dobroj volji.

Dobro je, takođe, da obe strane shvataju da iz takve situacije nema izvlačenja, tim pre što dele zajedničke ambicije ulaska u EU, a od toga neće ništa biti dok ne pronađu rešenje i dok ne normalizuju međusobne odnose.

Albanci me podsećaju na Izraelce koji ne veruju da u pregovorima o miru s Palestincima mogu da se oslone na Evropsku uniju. Mnogo više veruju Amerikancima.

Imam utisak da su preemotivni na pominjanje izveštaja Dika Martija. Poput Srba koji neko vreme masovno nisu dali da im se takne u Slobodana Miloševića, kosovski Albanci gotovo da ne žele da prihvate mogućnost da je čovek koji im je doneo državu moguće umešan ili je znao za stravične zločine.

Martijeve optužbe doživljavaju kolektivno, a ne kao priliku za sopstvenu katarzu.

Srbi imaju druge zazore. Ni tolike godine posle rata 1999. nisu se oslobodili straha da su u versajskoj poziciji gubitnika, na šta nas je Zapad dugo podsećao tretirajući Srbe kao Palestince, gubitnike koji moraju da prihvate apsolutno sve što se od njih traži.

Lako je ustanoviti da u regionu, u kome su dugoročni pogledi više okrenuti prošlosti nego budućnosti, promenu pristupa nije lako obezbediti.

Učesnici iz Srbije navodili su teškoće svojih sunarodnika na Kosovu kojima je ukinuta mobilna telefonija, kojima se skidaju registarske tablice.

Gosti s Kosova ukazivali su koliko je njihovim mladim ljudima teško da putuju jer im srpske vlasti ne dopuštaju prolaz ukoliko imaju pasoše države koju Beograd ne priznaje. Pominju da, recimo, ne mogu da kupe knjigu preko Amazona jer Kosovo nema svoj internet domen.

Problem su i sudbine nestalih, razvodi i plaćanje struje, razminiranje, katastarske knjige.

Teško da će me iko ikad ubediti da i ova „tehnička pitanja" ne dosežu do suštinskih tema statusa Kosova, ali izgleda da su pritisci učinili svoje.

Nije lako govoriti o optimizmu utemeljenom u realnosti. Pre bih rekao da se radi o dijalogu koji bi mogao da bude svojevrsna ravnoteža nezadovoljstva. Što je dobro.

Odavno sam uveren da jedino rešenje počiva na formuli da obe strane treba pomalo da uživaju u osećanju uspeha pomešanog sa neuspesima.

Obostrana pobeda je i teoretski nemoguća. Maksimalistička pobeda bilo koje strane je siguran garant bunta oštećenog. Ostaje, dakle, pomenuta ravnoteža nezadovoljstva.

Podela? Možda. Ali to nije bila tema razgovora u Pržnu. To su teme iznuđenih pregovora. Nije naše da treniramo patriotizam . Nije naše da fingiramo dijalog. Niti je naše da licitiramo teme.

Naše je bilo da pokušamo da pregovaračima olakšamo posao koliko je moguće. Naše je da podstaknemo hrabrost pregovarača da ne skupljaju isključivo nacionalne čipove koje će naplaćivati na izborima, već da razmišljaju o rešenjima koja će na duži rok garantovati stabilnost.

I još više, naše je da obezbedimo da obični građani, Srbi i Albanci, ne budu žrtve velike politike.

Civilno društvo i mediji mogu da utiču na stvaranje konstruktivne atmosfere, pod uslovom da su realni. Da shvate da političarima pripada njihovo, a da proboji dobre volje mogu da se, za početak, ostvare u kulturi ili preko medija.

Tačno, situacija je još takva da je bilo primera zatvaranja izložbe albanskih umetnika s Kosova u Beogradu, da se u Prištini negodovalo kada je nagrada za dokumentarni film dodeljena srpskom reditelju.

Atmosfera se ipak menja. Nabolje. Prištinsko pozorište dolazi u Beograd krčeći put razbijajnju raznih decenijama nagomilavanih predrasuda. Beogradsko narodno pozorište igraće u Prištini.

Obostrano smo ustanovili da se međusobno nedovoljno poznajemo. Posebno na teme iz običnog života gde Srbe i kosovske Albance vezuju isti problemi siromaštva, nezaposlenosti, birokratije i korupcije, organizovanog kriminala

‘Politika’ je nedavno, da bi svoje čitaoce upoznala sa autentičnim mišljenjem iz Prištine, objavila komentar glavnog urednika lista ‘Koha ditore’ Agrona Bajramija.

Čim se formira vlada, u Prištini se planira otvaranje TV kanala namenjenog Srbima koji zasad imaju samo jedan list na maternjem jeziku, ‘Jedinstvo’.

Sada su dogovoreni otvaranje novih linkova, razmena internet sajtova, direktna saradnja redakcija. Jedna grupa albanskih novinara s Kosova boraviće neko vreme u beogradskim redakcijama, dok će srpske kolege raditi u Prištini.

Nije sve u kulturi ili medijima. Nešto je i u košarci. Koliko ljudi ovde zna da se KK ‘Bambi’ iz severne Mitrovice takmiči u košarkaškoj ligi Kosova.

Uspeh očekivanog dijaloga umnogome će zavisiti i od opšte atmosfere koja će ga okruživati. Ljudi dobre volje na obe strane već su angažovani da političarima olakšaju posao.

Politika