Ako se traži alternativa kapitalizmu, kako se sećati titoizma? Antonio Negri preporučuje levici zaborav vlastitog poraza: "Vaše pamćenje je vaša tamnica". U određenom smislu levici je potreban lekoviti zaborav titoizma, da ovaj ne bi sputavao razradu nove alternative kapitalizmu.

Piše: Todor Kuljić

Današnje napetosti u Srbiji iskazuju i oprečna sećanja. Bogati ne samo što se drugačije hrane i oblače, stanuju, letuju i zimuju, nego se drugačije i sećaju od siromašnih. Manje su i nostalgični. A što bi i bili? Sadašnjica im je svetla, a socijalistička prošlost mračna. Čvrsto se drže neoliberalizma koji garantuje sigurnost poseda kako god da je stečen. A na rezultate brojnih istraživanja, koja pokazuju da je Tito najpopularnija ličnost iz prošlosti, odmahuju i uzvraćaju da je to autoritarni sindrom i prazna nostalgija.

Istini za volju, nostalgija jeste rezervat sirotinje. Kod nje nezadovoljstvo postojećim nije aktivno ni subverzivno nego se iskazuje u pasivnom žalu za boljom prošlošću. Danas „crvene nostalgije" ima od Baltika do Jadrana. U Rumuniji skoro polovina stanovništva misli da je bolje živela u socijalizmu nego danas. Kod nas takvih sećanja ima još i više. Ona su bezopasna, jer nema revolucionarnog detonatora. Bogati su bezbedni jer nema levice. Srušili su je demokratski nacionalisti, a dotukli antitotalitarni legalisti. I Tito je uspešno recikliran. Maršal se dobro prodaje kao brend turističke ponude, a njegov bonvivanski lik je skoro politički korektan. U komercijalizaciji titostalgije ogleda se cinični um tranzicije koji pokazuje da je kapitalizam kadar da sve reciklira i banalizuje kao robu. Prilagođen ukusu tržišta, Tito je prisutan u trgovinama suvenira, a nostalgični diskurs o Titu koleba se između melanholije, melodrame i kiča.

Satirična metafora „vrati se čobanine" aludira na paternalističku čežnju ove vrste. Bogati kažu da neuka masa traži čobanina. Neće biti. Masovna titostalgija jeste sećanje i na autoritativnog, a ne samo na autoritarnog Tita. Neposustalo uzdizanje Tita u sećanju velike većine ispitanika u Srbiji, a i šire, već dvadeset godina jeste rezultat kritičkog poređenja sigurnosti socijalizma sa potonjim rizičnim društvom rata i neoliberalizma. Postojano visoko vrednovanje titoizma ne može se lagodno tumačiti kao prizivanje, pa ni kao spremnost za prihvatanjem diktatora. Danas je zov ove vrste anahron. Pre će biti da je protitoističko sećanje emotivno centrirano oko lika paternalističkog i pravednog vođe, a ne oko novog tiranina. Kako bilo, treba se osloboditi sentimentalne titostalgije. Lament za Titom ne pomaže podvlašćenima. Nije to kritički nego apologetski diskurs tranzicije. To je parfimisano sećanje lišeno krivice. Titostalgija je u osnovi parališuća žudnja za nekim drugim vremenom i javna epidemija tople istorijske emocije.

Ako se traži alternativa kapitalizmu, kako se sećati titoizma? Antonio Negri preporučuje levici zaborav vlastitog poraza: „Vaše pamćenje je vaša tamnica". U određenom smislu levici je potreban lekoviti zaborav titoizma, da ovaj ne bi sputavao razradu nove alternative kapitalizmu. Treba se čuvati od demonizacije titoizma, ali i braniti se od tople nostalgije za njim. Poraz evropskog socijalizma mora podstaći novo preispitivanje teorije i strategije levice i odmereno traženje nove alternative. Vraćanje titoizmu nemoguće je i nepotrebno. Zbog snažne promene društvene strukture levici su potrebni i novi simboli. Srp i čekić su anahroni, jer opada broj seljaka u EU i snižava se udeo fizičkog rada u postfordizmu. Ali ostaje eksploatacija, pa zbog toga treba biti skeptičan i prema simbolima koje nameću vladajući. Kako? Ne treba zaboravljati subverzivne crte titoizma: antinacionalizam, antikapitalizam, antiklerikalizam. Današnje ideologizacije titoizma uspešno se zaklanjaju dogmom o minulom ideologizovanom titoizmu. Titoizam jeste bio otvoreno ideologizovan režim, ali je ne manje ideologizovan i današnji patriotski i legalistički kostimirani antititoizam. Na titoizam treba gledati kao na složeni režim autoritarne modernizacije, a ne kao na despotizam ili na idilično romantično doba. Metaforu iz naslova podjednako pogrešno koriste obe jednostranosti. Što manje zavise od potreba sadašnjice, to su istine o prošlosti pouzdanije.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Politika