Danas je novinar najamnik. Kao oni radnici iz tkaonica 19. veka, koji sede u kolonama nagnuti nad svoj posao i rade.

Piše: Slobodan Reljić

Nedavno je na televiziji emitovana duga (u dva dela) emisija o stanju u srpskom novinarstvu. Nema tog novinara koji toj raspravi ne bi mogao da doda svoju jetku reč.

Ovo što se danas zove „srpsko novinarstvo" je fatamorgana. Košmaran san „među javom i međ’ snom". I sećanje na vreme kad se ta profesija, dugim upornim i stvaralačkim naporom generacija, kroz različite sisteme, i pored različitih vlastodržaca, penjala visoko na „piramidi društvenog značaja". Kad je predstaviti se kao „novinar" zvučalo ozbiljno i važno. I kad je društvo od novinarstva nešto očekivalo. Nešto iznad svakodnevne banalnosti. Saradnju na „projektu Istina".

Od novinara je društvo očekivalo da deluje „u nekoj meri subverzivno" u odnosu na vlast. Ono što se u američkom novinarstvu zove watch dog („pas čuvar" najviših društvenih vrednosti).

Novinar koji nije to imao, mogao je dobiti ulogu, etablirane nagrade, ali ne i ugled. Sistem je bio jači, ali je sa zebnjom uvažavao lični stav. Koliko god je bilo potkupljeno ljudi, to nije značilo da je kupljena Ideja. I da se odnekud neće pojaviti novi skakavci koji „će pojesti njihove godine".

Novinarstvo nije moglo biti „operisano od morala". Znalo se šta je nedopustivo. Bez obzira na pare koje bi prelazak te granice možda mogao da donese, to nije dolazilo u obzir. Pare su dolazile ili od čitalaca ili od države. Ako država daje pare, onda bi čitaoci znali da s vestima koje se tu objavljuju „nešto nije u redu". Da su "oprane, uštirkane, namirisane". Ako su čitaoci plaćali „svoj medij" onda su se država(e) i partija(e) iskrcavale na palubu broda koji se drži nekih koordinata „na putu prema suncu" i nastojale da tu putanju „koriguju". Uspevalo se, naravno, „sila boga ne moli", ali je tenzija između onih koji su tu da društvu donose Istinu i tvrde mašinerije koja (kao i sve mašinerije u istoriji) „zna šta je za narod najbolje" uvek postojala. Ne, nikako se to ne može uporediti sa uticajem korporacija na medij i njegovu ulogu u društvu. Korporacija, po prirodi stvari, nema tu vrstu obzira koju i najgora društvena neekonomska organizacija nosi, bar kao strah od istorijske propasti i javnog poniženja.

Korporacija funkcioniše kao ratni brod u kojem se „pravo na pobunu" isključuje i u pomisli. To se tamo prosto tretira kao „narušavanje radne discipline" i „odsustvo lojalnosti" korporaciji, i podrazumeva se da će taj koji „krši pravila" biti bačen u more. Nad njim nema ko da zakuka. Parlament je takvo gušenje „nepoverenja u sistem koji te hlebom hrani" jasno propisao, tajkuni su te zakone platili, lokalni „izvršioci" sprovode. Šta bi se tome moglo suprostaviti? Pravo na slobodu mišljenja? Da neko slobodno misli na privatnom posedu? Privatna svojina je u kapitalizmu svetinja! A „sloboda mišljenja" samo pravo. Izvikano u deklaracijama i pipavo zapisano u „čvršćim dokumentima". Tumačenje takvih „zakona" je uvek u skladu s „aktuelnim trenutkom" i odnosom moći u društvu. I u javnosti i na „nezavisnim sudovima" među podobnim sudijama.

KORPORATIVNO MIŠLJENJE

„Sloboda mišljenja" u korporacijama je data samo kapetanu. On „zna" kud brod ide, on odlučuje kad se ubrzava, kad koči, on ili njegov ovlašćeni „egzekjitiv" prepoznaje prijatelje i obeležava neprijatelje, on „zna" šta je bilo dobro, šta je „svetla budućnost" i gde je danas najbolje biti. Ne trebaju mu zato znanja ni Aristotela, ni Adama Smita, ni Getea, ni Marksa, ni Džona Stjuarta Mila. Ne samo da mu ne trebaju, nego su prezrena. Iznad svih njih je, što bi rekao pošten svet: sad opet doteran do toga da pije pivo ispred prodavnice, nekoliko unajmljenih „muvara": menadžer sa timom bez skrupula, a koji se u tehnologiju proizvodnje vesti razume kolik putnik u avionu u pilotiranje, „dobar" knjigovođa kome je potajni uzor onaj plavušan iz „Kuma" , advertajzing-radnik u čijim očima su kao kod Baje Patka umesto zenica pokretne kugle na kojima je znak dolara, nešto „pouzdanih" a veštih urednika bivših novinara i vojska radnika na ubrzanoj proizvodnji vesti po „najboljim šnitovima".

Danas je novinar najamnik. Kao oni radnici sa mutnih slika u knjigama o počecima kapitalizma iz tkaonica 19. veka, a koji sede u kolonama u prostranim halama nagnuti nad svoj posao i rade. Zapodenuti s njima raspravu o „slobodnoj misli", na čemu je podignuta čitava profesija u poslednja tri veka, nemoguća je misija. Kakve to ima veze s platom? A, ne dao bog, razmatrati stanje „demokratskih načela" u organizaciji koja „stvara javno mnjenje" u demokratskoj državi – ravno je jeresi. Čemu? To samo može da ugrožava ugovor o zaposlenju i „obećava" razgovor s šefom kadrovske, tj. „ejč-arom", ako ćemo se izražavati kao modernisti. A kojem to normalnom čoveku treba?

Osnovno pravilo profesije na početku 21. veka, koje svaki novinar mora znati i kad ga probude u pola noći je: sto puta je važnija svaka „jebena" obmana oglašivača koji redovno plaća od bilo kakve „nefunkcionalne" istine. I ne daj se zavesti slatkim rečima: kad se kaže „građanin" ti misle „potrošač"! To je kupac robe od koje će se procenat, uhodanim mehanizmom, prebaciti u džep vlasnika medija. A zna se, da kad „naš gazda" bira između istine i rizika koji može ugroziti poslovanje „našeg prijatelja" onda se tu ne razmišlja. Pa, ako oglašivač misli, oseća, zna da nije dobro da se u nekom mediju pojavljuju „neki sadržaji" (teški, crni, zamorni, oni koji će ljude da ostave na nesigurnim talasima) na medijskom je mogulu da teren učini privlačnim za reklame. Tako se delatnost informisanja u svom najvećem delu pretvorila u zabavu ili informisanje kroz zabavu (infotainment). Ideal je, gotovo, dostignut. Jedino je problem što tiraži padaju, ugled se topi, kupci osiromašuju, advertajzing-ribolovci sve ređe naleću na „zlatne ribice". Izgleda malo tmurno, ma koliko to izvežbani zabavljači bojili u vesele boje. Jesu malo nezgodni i ti zakoni fizike: što više duvaš šarene balone to su oni bliži pucanju.

Ne, nisu farme, velika braća, trenuci istine, menjanje žene, kvizovi u kojim se više nagađa nego zna, 10 saveta kako osvojiti najlepšu ženu u gradu, kako omršaviti 30 kilograma za tri dana, kako naučiti strani jezik za 20 dana, ne nije to izmišljano u nedrima „srpskog novinarstva". To su samo pelceri koji su prvo pažljivo uzimani u manjim količinama i kalemljeni u skladu s ovdašnjom kulturom i resursima, a da bi se posle prelili kao poplava – kroz direktno strano vlasništvo nad medijima, kroz franšize, imitiranje velikih uzora, kroz anti-ideologiju korporativnog kapitala, preko proizvodnje džet-set psihologije za generacije kojima je sva filozofija života sažeta u reklamama „koka-kole", a delanje profilisano kroz „mistiku" putovanja „marlboro" konjanika. A sve sa nadom „da će jednom drugačije biti"… I da će se u zemlji Srbiji trošiti i kupovati kao u šoping-molovima u američkim predgrađima.

ŠTA BEŠE „SLOBODNA REČ"

Mediji su samo „ložači" u lokomotivi koja hita ka „velikom cilju". A veliki društveni ideal iza koga su u „ono doba" stali Konstan, Mil, Džeferson i toliki drugi polako se pretopio u „crne konjanike" na čelu kolone „špekulantskog kapitalizma", koji je za ovu istorijsku priliku izabrao da se prikriva iza mutljaga koji se zove hedž-fondovi.

Tzv. „slobodna reč" je pojam zaostao iz vremena kad se govorilo i delalo kao da nam novac nije najvažnija stvar na svetu. Toga se današnji novinari sećaju taman koliko se radnici na traci u automobilskoj industriji sećaju Dajmler-Bencovog motora. Ideje o inventivnosti su poželjne kao fraze koje zasigurno ne mogu promeniti ništa. Tek da vas „ovlašćeni egzekjutiv" sažaljivo pomiluje po glavi kao malo dete i kaže: de, de.

Danas su urednici „menadžeri redakcije"  koji bolje od ostalih najamnika znaju šta vlasnik želi. Novinarstvo je privredna grana, kao živinarstvo ili vodoprivreda. Nešto unosnija od tekstilne industrije, ali daleko od toga da bi se vlasnik i „egzekjutivi" smeli i mogli osloniti samo na kupce robe, potrošače. Profit, gospodo, profit je pao. Neobuzdano silovanje mita o „slobodi štampe" nije rađeno na najbolji način. Nešto tu fali. Traži se novi tim: beskrupulozniji menadžer i nemoralniji urednik. Ovi dosadašnji su „mekušci". To je jedini ritual koji je izvestan u industriji za proizvodnju „profitabilnih vesti". Daj malo više „crne hronike"! Kad se i tog narod zasiti onda – rijaliti. Pljuvačina uživo. U sledećoj fazi, da se učesnici i naoružaju. Zašto bi to bilo samo tamno proročanstvo iz horor-filmova. Juče Holivud, danas stvarnost.

Ne treba grešiti dušu i svo crnilo izlivati na novinare. Pa čak ni na vlasnike. Sve je to deo jednog društvenog stanja. Deo raspada koji zakonito idu uz Velike krize. A ljudi se snalaze. Nije to društvo upropastilo samo svoje novinarstvo. Šta se desilo sa čuvenim Zapadnim bankarstvom? Na koje je grane pala ideja o „nacionalnim interesima" Zapadnih sila? Šta je u Zapadnim vojskama napredovalo osim tehnolgije? Potresaju li i crkve danas afere koje su nekad bile „normalne" za predgrađa i četvrti sa burdeljima i biznisima na „granici dobra i zla"? Da li više iko sumnja da je tolika količina i takva redovnost snabdevanja narkoticima moguća bez uplitanja organizacije, koja po definiciji ima „monopol nad upotrebom sile".

Najveća kriza u svim velikim krizama je kriza morala. Pa i finansijski slomovi u Vol-stritu i ekonomsko propadanje samo su posledice odnosa među ljudima koji su izvadili „čip za moral" pa delaju kao ljudi „slobodni od svega". Kad se društva „pročiste" i kad prevladaju snage i opšte uverenje da nam je bolje da „znamo istinu", ali stvarno, onda će se ovaj koncept novinarstva istopiti kao lanjski sneg. To će da košta. Možda sad „ne vredi" ni da razmišljamo o ceni. Ali ne razmišljati, to bi značilo da je Velika ideja o slobodnoj misli odumrla. To što se, tu i tamo, oglasi neka brižna grupa ljudi, profesionalaca, idealista je „dobar znak". Ima nade.

Standard.rs