Milka Vojinović: Ne znam zbog čega niko od nadležnih ne preduzme nešto i sahrani lobanju. Da imam snage ja bih to učinila
Piše: V.Kandić
Deceniju i po traje "putovanje" jedne lobanje na samom ulasku u Plužine iz pravca Nikšića, na gradskom groblju i trošnoj baraci u kojoj stanuje šest familija, smeštenih u blizini grobnica. I nikako da se završi! Kotrljala su je deca, šutirala kao da je lopta, a kada su saznali o čemu se radi doživela su šok. I niko ne zna kako je dospela u ovoj deo grada.
Prošle godine nakratko joj se izgubio trag, pa su njene prve „komšije" iz barake pomislile da se neko setio i konačno sahranio. Ali – ne. Lobanja se opet pojavila i ovih dana ponovo „počiva" u jednoj kesi, zavučena u grmlje, čekajući trenutak kada će biti sahranjena.
Milka Vojinović, stanarka pomenutih baraka, ne krije ogorčenje.
|
Kosti su svetinja Sveštenik hadži Dragan Krušić zgranut je saznanjem da još niko u Plužinama, plemenu pivskom nije smogao snage da se lobanja dostojno sahrani. – Ljudska kost je svetinja, jer je gospod Isus Hristos primio ljudsko telo od presvete Deve Marije i postao čovek. I zbog toga je na Pivljanima da lobanju dostojno sahrane. Sama reč sahrana znači sačuvati posmrtne ostatke do dana strašnog suda kada će Gospod doći da sudi živima i mrtvima. Takve sahrane dostojna je i ova lobanja. |
– Kada sam je prvi put ugledala samo što nisam pala u nesvest – kaže Milka. – Uspela sam da se saberem, očistim je od zemlje i stavim u kesu. Čak su se i deca sa njom igrala, misleći da je lopta. Užas! Šutirali su je ispod naših prozora. Ne znam zbog čega niko od nadležnih ne preduzme nešto i sahrani lobanju. Da imam snage ja bih to učinila.
Gotovo da nema čoveka u Pivi koji nije zgranut celim događajem. Kosta Radović, pesnik, kaže da su osećanja milosti i odnos prema pokojniku prešli u varvarstvo.
– Nastupilo je vreme ravnodušnosti. Bezbožništvo i sebičnost prelili su se u ravnodušnost. Mi kao pravoslavci ne smemo da budemo ravnodušni pred zlom – kaže za „Novosti" Radović. – Šta će reći potomci ako „htednu da padnu u nesvest" zbog neke sudbine naših lobanja, koje privremeno nosimo na njihovom telu!
U okruženju nema sličnijeg primera. Šest familija sa više od dvadeset članova dugo već žive u montažnoj baraci nasred gradskog groblja u Plužinama. Navikli su, kažu, da slušaju leleke, ali i da im krovovi prokišnjavaju, strahujući hoće li izdržati pod teretom snega.
– Pre dve decenije uselio sam se u ovu baraku – priča Sreten Vojinović, glava sedmočlane porodice. – Ranije, dok su bile stare Plužine, dakle, pre njihovog potapanja za potrebe HE „Piva" bile su dve slične barake koje su izgorele u požaru. Posle toga sklepana je ova građevina usred groblja. Sve je propalo, zidovi samo što se nisu srušili. Čuli smo da će neka zgrada sada da se gradi na ovom prostoru, ali nas o tome niko ništa ne obaveštava.
0 Comments