Piše: Vladimir Arsenić

Ovaj tekst bih mogao početi, a i završiti, jednostavno: roman Doktor Aron Vuka Draškovića (Srpska reč, 2009) ništa ne valja, a mnogo me mrzi da vam objašnjavam zašto. Ipak, ne činim to, ne samo zato što sam dužan da objašnjavam svoj estetski sud, već zato što knjiga koja je toliko loša nosi u sebi previše zlog semena i pregršt pogrešnih ideja za koje verujem da ih autor uopšte nije svestan, a o čitaocima da ne govorimo. Stoga osećam moralnu obavezu prema onima koji će u nekom trenutku svog života uzeti ovaj roman u ruke, smatram da je moja dužnost da ih upozorim, pa ukoliko me poslušaju uštedeće sebi dragoceno vreme koje bi potrošili čitajući ovaj književni otpad, a ukoliko me ne poslušaju, sretan im put.

Ipak, pre nego što se upustim u pokušaj čivijanja po raštimovanom/pogrešno naštimovanom orkestru novog romana Vuka Draškovića, moram reći reč-dve o pakovanju. Treba biti sujetan do nebesa i tašt preko svake mere da bi se danas knjiga uvezala u kožu. Postoje neka izdanja Svetog pisma, možda poneki primerak Geteovih Sabranih dela iz sredine devetnaestog veka, za izradu čijih korica je moralo da strada neko nevino živinče, nešto je, dakle, moralo biti odrano, da bi se umstvovanja sabrala i sabila u kožni povez, kao u Eolovu mešinu. Čak iako se radi o sintetičkom proizvodu, zlatotisk naslova i bareljef na hrptu i prednjoj korici ističu ovu ambiciju da sve deluje impozantno, da se unapred stekne utisak da je ovo knjiga koja će vam promeniti život i enterijer dnevne sobe. I konačno, kad odmorite oči od zlata s korice, na forzacu, unutrašnjoj strani, dočekaće vas fotografija autora u sepiji. Na jednoj stranici je on, njegovo iskusno lice, izražajan nos i odlučan pogled, a na drugoj stranici otvaraju se nebesa. Sunce se pomalja iza oblaka i obasjava vas dragi čitaoci, budite spremni, konačno se nalazite pred istinom, imajte hrabrosti te počnite sa čitanjem, pošto ste se zadržali dostojanstvenih pet-deset minuta zadubljeni u misli, kontemplirajući o kjaroskuru, Đorđoneu i Venecijanskoj školi, ili možda o tome kako postoji svetlo na kraju tunela – on je tu, Vuk je tu, a vi ste voljni da budete jedno od tri praseta, jedno od sedam jagnjadi, samo da bi mogali da uživate, da udahnete, da se nađete u priči spasiteljskoj koju vam nudi ova knjiga, već na prvi pogled prepoznata kao remek-delo. Jer samo remek dela izgledaju ovako kad ih u ruku uzmeš, samo ona teže toliko, samo se na njima znoj vaših usplahirenih i uzbuđenih ruku tako zadržava.

Doktor Aron je roman životopis istoimenog protagoniste, neuropsihijatra, medijuma, naučnika, profesora univerziteta, Titovog ispisnika, domaćina soarea i kružoka u kome se okuplja cvet, odnosno, crème de la crème beogradskog intelektualnog i umetničkog života u presudnom času po Jugoslaviju, odnosno neposredno pre i posle smrti Josipa Broza. Činjenica da je Draškoviću kao uzor za stvaranje književnog lika poslužio Vesko Savić ne iskupljuje slabost narativnog toka u kojem se skače s teme na temu, ali ostajući na onome što je još neko od velikih mudraca i boraca za istinu nazvao četiri stuba srpstva. (Oprostite mi što ne znam šta se u ovoj sintagmi piše velikim slovom, pravopis za ovakve stvari prestaje da važi – ovakve sintagme su u izuzeću, nadrastaju pravila, vaspostavljajući ih, amin.) Dakle, temena magijskog kvadrata Vukovih ideologema čine hrišćanstvo, antikomunizam, filosemitizam i ono što bih grubo nazvao veštičarenje. Sve ove ideje krasile su dominantni misaoni tok srpskog nacionalističkog kiča razmahanog tokom devedesetih, posebno na televizijskim kanalima BKTV i Palma i ja sam bio ubeđen da su, ako ne u odumiranju, ono u recesiji i da su našle neku svoju mišju rupicu iz koje neće nikada više na velika vrata ući u naše živote, ali avaj, evo ih uvezane u kožu, zlatotiskaju mi se pred očima i ističu ozbiljnu kandidaturu da postanu Ninov roman godine.

Doktor Aron u ulozi protagoniste objedinjava u svojoj raskalašnoj ličnosti sve ove četiri osobine i poput atomskog jezgra drži na okupu ostale likove u knjizi, od kojih neki zaista nemaju nikakvu funkciju u romanu. Međutim, čak je i autor poput Vuka Draškovića shvatio da bez drame nema romana, odnosno da nije dovoljno što će se nizati epizode u stanu doktora Arona Todorića, već da mora da im doda neki zaplet da bi imalo smisla ispuniti tristotinjak stranica knjige. Zbog toga se, dakle, u romanu pojavljuje Amerikanac Nik Visper, tako lepo, prostački u romanu pokršten u Nidžo Sufler, a pominje se i doktorova velika ljubav Sara oko čega se gradi mala biografska drama. Sve je, kao što vidite, lepo upakovano, a sve to u funkciji pomenuta četiri ideologema kojima nas autor poji i doji.

Antikomunizam je inherentan liku doktora Arona, mada mu nijedna ideološka matrica nije draga. Ipak, kada je reč o Drugom svetskom ratu jezikom naracije govori se samo o stradanjima onih koji su bili u četnicima, dok se partizani i ne pominju. Pored toga insistira se na epopeji iz Prvog svetskog rata, čime se uvodi intertekstualna igra sa Vremenom smrti Dobrice Ćosića, što nikako nije slučajno. Ova aluzivnost Doktora Arona trebalo bi da pored Ćosića pokrije još i Dostojevskog, međutim, bez obzira na slične ideološke matrice Fjodora i Vuka, Rus je nekako, uz dužne ograde, veliki pisac. Insistirajući, dakle, na herojskim pričama iz Velikog rata autor je želeo da zanemari priču o Drugom svetskom ratu koja je, u najmanju ruku, mogla da problematizuje ulogu dobrog dela srpskog naroda u njemu, odnosno voljno priključivanje partizanima, što je Vuku neshvatljivo. Kada je reč o izboru likova iz naroda, o domaćinima Rajčetu i Vojčetu, o Nikovoj budućoj porodici Kosari, Milošu, Vojinu, svi su oni četnički potomoci ili rođaci. O partizanima i njihovom delovanju priča se isključivo i jedino sa nipodaštavanjem. To se najbolje vidi u basni o Košavi.

Hrišćanstvo je povezano za antikomunizmom, ali i sa činjenicom da predstavlja kopču sa ruskom književnom tradicijom, a poglavito sa Dostojevskim, kojoj bi autor romana želeo da pripada. Veliki deo knjige, poput najvažnijih dela ruske književne tradicije, posvećen je potrazi za bogom, odnosno pokušaju davanja plauzibilnog i uverljivog odgovora da Gospod zaista postoji. S druge strane, njegova hrišćanska vizija je krajnje agresivna i zatvorena za druge religije. Hrišćanstvo se čini usavršenim i zbog toga treba svi da mu se priklonimo.Ovaj naizgled atipični mesijanski stav, koji stolećima nije bio karakterističan za istočno hrišćanstvo, u Srbiji se povampirio devedestih sa masovnim krštenjima, slavama i badnjacima na branicima i polubranicima. Upravo taj duh, duh kraja osamdesetih i početka devedestih, trenutak histerije pred rat, pred bitku, nosi ova knjiga i zbog toga je toliko bitno izneti svoj sud o njoj.

Moja omiljena retorička figura iz nacionalizma devedesetih je zvanični srpski filosemitizam. Kombinovan sa floskulama koje su lansirali neki ovdašnji Jevreji o Srbima kao nebeskom narodu i sa potpuno neutemeljenom paralelom o jednakom stradanju oba naroda, ova ljubav je porasla do neslućenih razmera i to je lepo, samo kad bi bilo istinske ljubavi čoveka prema čoveku. Naime, u svakom antisemitizmu postoje dva problema: prvi je spremnost na radikalno nasilje izraženo u prefiksu ove kovanice. Međutim, drugi deo je mnogo opasniji jer podrazumeva jednu teorijsku misao provedenu u praksi. To je misao o rasnoj podeli čovečanstva koja, bez obzira na prefiks ljubavi ili mržnje, vodi ne baš veselom kraju. Interesantno je da je ovo najbolje pokazao Sander Gilman, istoričar medicine koji je istraživao "naučni", "medicinski" antisemitizam, a svoje demaskiranje pogubnog filosemitizma je dao na primeru istraživanja o tome ko su najpametniji stanovnici Sjedinjenih država. Svako predubeđenje o rasi, bilo ono pozitivno ili negativno, vodi u rasizam. Filosemitizam Doktora Arona, koji nosi izrazito jevrejsko ime, ime Mojsijevog brata, dobija zabrinjavajuću formu u sadističkom uživanju u izraelskim vojnim pobedama. Ipak se, je l’ te, radi o muslimanima.

Ono što sam nazvao veštičarenjem odnosi se na sklonost ka okultnom, misticizmu, teozofiji i sličnim stvarima. Doktor Aron je medijum i njegova istraživanja iz oblasti parapsihologije su ga navodno dovela do određenih saznanja koja potom koristi da bi spojio mladog američkog marinca sa devojkom koja iz prve, posle razmene tri replike, pristaje da se uda za Nika. Devedesetih su na svakom od televizijskih kanala vladali medijumi. Moj omiljeni bio je Ljubiša Trgovčević koji je imao svoju emisiju na TV Politika (u Draškovićevom romanu se ova medijska kuća zove Otadžbina, nimalo čudno). Kako god, spajajući sve ono što se činilo retrogradnim i raspadajućim u društvu koje se "okrenulo Evropi", Drašković je na najplastičniji mogući način uspeo da nam pokaže gde se tačno nalazimo.

Možda će se nekom činiti da je ovo eksces, da jedna ovakva knjiga predstavlja izuzetak, ali nemojmo potcenjivati uticaj kulture (nadgradnja) na društvo i proizvodnju (baza). Knjige možda nemaju tu moć da menjaju društvo, ali svakako formiraju pogled na svet istovremeno odražavajući ono što je Gramši nazivao dominantom, odnosno dominantnim pogledom na svet. U ovim međudelovanjima krije se cezura u savremenosti u kojoj se nalazimo. To je rupa iz koje se teško vadi, a s ovakvim romanesknim pokušajima, moći ćemo napolje samo sa bojnim pokličima. Jer, ukoliko se dobro sećate, posle uspešne indoktrinacije srpstvom tokom prvih pet godina vladavine Slobodana Miloševića (1987-1992) usledili su pljačkaški ratovi za "jugoslovensko nasleđe". Ako je suditi po autoru Doktora Arona, na tom planu nije još sve kazano.

e-novine