Kain i Avelj postoje kao model ponašanja, ne samo između jedinki, već i između država: naroda Kaina i naroda Avelja, kaže Nikita Danilov, rumunski pesnik

Piše: Zoran Radisavljević

Danilov (1952), rođen je u Sućevi, u severnom delu Rumunije. Jedan je od najistaknutijih savremenih rumunskih pesnika, pripadnik etničke zajednice Rusa-Lipovena. Objavljuje od 1979. godine. Sarađuje u mnogobrojnim listovima i časopisima širom sveta. Njegova poezija prevedena je na trinaest jezika. Četiri knjige prevedene su na engleski, dve na ruski i jedna na španski jezik. Nikita Danilov ovogodišnji je dobitnik nagrade „Branko Radičević", koja se dodeljuje pesnicima iz sveta. Danilov, kaže se u obrazloženju žirija, nosi pečat savremenog senzibiliteta ukrašenog sa vekovnim krugovima univerzalnih pesničkih vrednosti. „Brankovo kolo", manifestacija na kojoj je Danilovu uručena nagrada, upravo je objavilo njegovu knjigu izabranih pesama „Sumrak vekova", u prevodu Miljurka Vukadinovića.

Dobili ste nagradu „Branko Radičević". Koliko je ovaj naš romantičar poznat u Rumuniji?

Nažalost, vrlo malo. Znamo da je reč o jednom od najznačajnijih pesnika srpskog romantizma. Danas računamo sa njegovom vezom, ne samo sa srpskom i rumunskom kulturom, već sa balkanskom vrednošću. Mi smo navikli da isuviše gledamo ka Zapadu, a ne ka onim očiglednim i neporecivim književnim vrednostima koje su oko nas, zato je to tako.

Koji su naši pisci najprevođeniji u Rumuniji?

Ja sam osamdesetih godina čitao knjigu Miodraga Bulatovića „Crveni petao leti prema nebu", zatim Jovana Dučića, vladiku Nikolaja Velimirovića, Vaska Popu, Miodraga Pavlovića, i druge značajne pisce koje smo dobijali u prevodima Adama Puslojića, Joana Flore, Miljurka Vukadinovića… I pored toga što je Bulatovićev roman izašao kod jednog malog izdavača, imao je veliki uspeh i doživeo izuzetan odjek. To je jedna vrsta posebnog balkanskog miljea, kasnije viđenog u filmovima Emira Kusturice, što je jedna od mojih posebnih ljubavi. To je, gledano filmski, ukrštaj Tarkovskog i našeg najznačajnijeg komediografa Karađalea. U tom prepletu Bulatovića i Kusturice mi se i danas prepoznajemo.

Srpski i rumunski pesnici uspešno sarađuju već pola veka. Kulturne veze su bolje od političkih?

U ovom smislu, sam od sebe govori naslov „Beograd u pet prijatelja", što je naslov Nikite Staneskua, to je knjiga koja će sa rumunskog biti prevedena i objavljena u Americi. Prevodilac je Šoan Koter, profesor Univerziteta u Dalasu. Smatram ovaj naslov simbolom tragedije Srbije u poslednje dve decenije, kao i ključem za razumevanje naših kulturnih odnosa. Uvek kultura popravlja one ruševine koje politika ostavlja za sobom.

Priča o Kainu i Avelju aktuelna je i danas?

Ljudsko biće je raspolućeno nadvoje. U istom telu postoje i Kain i Avelj, kao što u istom telu postoji muški i ženski princip. U mojoj poeziji je reč o žrtvi, ponosu i krivici. Uvek kad smo u stanju da ne ubijamo bližnjeg, i da ne patimo zbog njega – mi nebrojeno puta ubijamo one koje volimo. Ljubav je naše potonje pokajanje, to je krug koji zatvara ljudsku prirodu. Kain i Avelj postoje kao model ponašanja, ne samo između jedinki, već i između država: naroda Kaina i naroda Avelja. Takođe, poznajemo trenutke u istoriji kada su Kain i Avelj – isti narod, ali su odnosi između naroda sadomazohistički.

Da bi se preživelo na zemlji, kažete, potrebno je imati srce od kamena?

To znači da moraš preći preko mnogo stvari, da bi umeo da nosiš dušu. Život ne znači samo ljubav i patnju, već i patnju i razočaranje. Zato mnogo puta treba pokriti srce kamenom ili prazninom… Samo zato da bi se srce zaštitilo i da bi samo moglo da ode u svet.

Jagnje je u vašoj poeziji simbol čistote i nevinosti. Zašto baš jagnje?

Jagnje je najznačajniji hrišćanski simbol – to je Isus, to je simbol vaskrsenja. Ne slučajno, jagnje se pojavljuje u ciklusu o Kainu i Avelju. U Kainovim rukama pojavljuje se jedna crvena mrlja, to znači da je ovaj simbol prisutan u mojoj poeziji kao neka vrsta lajtmotiva. Vezuje nas i za Francusku revoluciju, gde vidimo impresivnu sliku: sat iznad glave Luja XVI napravljen od jagnjeće glave.

U 20. veku završena je jedna epoha, stvoren je novi čovek, ali njemu niko ne veruje. Šta nas čeka u 21. veku?

Čini se da 21. vek mora biti još dramatičniji nego prethodni. To je vek u kojem ljudsko biće gubi identitet, samo produžava vrstu, postaje mašina, ali vrlo inteligentna i opasna. Nju je sam čovek izmislio. Ista stvar koja se pojavljuje u Apokalipsi. Mi pesnici nastojimo da budemo jednostavna slova – Reč koja sledi da predstavi završno Slovo poezije i istorije. Nadam se da će naš kraj biti svetliji nego što se očekuje, jer je svaki kraj početak nečeg novog.

Politika