Pre nego što nekog osudimo, stanemo na nečiju stranu, sablaznimo se nad nečijim postupcima, valjalo bi da se zapitamo: da li je smrt od predoziranja vest za naslovne strane novina

Piše: Jelena Beoković

Kada smo se malo oporavili od snimka na kojem se vidi kako jedan momak zamahuje lopatom, drugi jauče na sav glas, dok ga treći čvrsto drži, javnost je počela da se bavi pozadinom nečega što je već preraslo u „slučaj Crna reka".

Neizbežno se nametnulo pitanje ko je dao dozvolu za rad centra čiji je rukovodilac protojerej Branislav Peranović. Ministarstvo zdravlja brzo se ogradilo: naš nije, a da li je neki drugi državni organ izdao dozvolu, ne znamo. Onda je rukovodilac Centra objasnio da oni nisu zdravstvena ustanova, već delatnost crkve, osnovana pri Eparhiji raško-prizrenskoj sa blagoslovom nadležnog arhijereja vladike Artemija.

Crkva ga, međutim, kako smo mogli da pročitamo iz saopštenja novoizabranog Sinoda, ne vidi kao svoje „čedo", već kao „nelegalni stacionar" i sa zaprepašćenjem i žaljenjem prima vesti o „brutalnom nasilju koje se, u okrilju manastira Crna reka, primenjuje prema obolelima od bolesti zavisnosti". Novi obrt je usledio kada se oglasio i sam vladika raško-prizrenski Artemije, koji je „slučaj Crna reka" shvatio kao napad na sebe. Javnosti, ali i Sinodu, on je objasnio da „Centar nije u okviru manastira Crna reka, kao što se to navodi u saopštenju Sinoda", dodajući i to da je legalno registrovan kod državnih organa. Kojih, nije navedeno u izjavi.

I šta ćemo sada dalje sa Crnom rekom? U povlačenju konkretnih poteza, pošto smo već svi videli snimke brutalnog nasilja, najbrži je bio zaštitnik građana Saša Janković, a najradikalniji Sinod SPC. Ombudsman je, pre tužilaštva i policije čiji je posao bio da reaguju na snimak na kojem jedan čovek surovo prebija drugog, podigao krivičnu prijavu protiv više lica iz centra Crna reka zbog krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode, nanošenja teških telesnih povreda, nadrilekarstva i nadriapotekarstva. Sinod SPC je, za razliku od „svetovnih" istražnih organa koji prvo sprovode istragu, a onda prelaze na eventualno zatvaranje centra i podizanje optužnica, pozvao vladiku Artemija da „odmah i bez odlaganja raspusti nelegalni stacionar", pa tek onda da protiv svojih klirika, označenih kao protagonisti nasilja, pokrene crkveno-sudski postupak. Konačno, čuli smo glas i samih roditelja štićenika. Neki su stali u odbranu Crne reke i najavljuju da će centar braniti, i to žestoko. Javljaju se, međutim, i oni koji tvrde da su njihova deca bila surovo maltretirana.

Pre nego što nekog osudimo, stanemo na nečiju stranu, sablaznimo se nad nečijim postupcima, valjalo bi da se zapitamo: da li je smrt od predoziranja vest za naslovne strane novina, ili nešto preko čega prelazimo kao „uobičajeno", otkud to da je droga tako lako dostupna i jevtina, ako se i vlast i društvo bore protiv nje i da li je moralno da tuđa patnja i bol budu povod za sopstvenu promociju i međusobna potkusurivanja?

Politika