Ukoliko uspeju napori Koštunice i Nikolića i dođe do njihovog ujedinjavanja, Srbija bi od 2010. godine mogla da bude pod vlašću ovih desničarskih partija.

Piše: Dr Dušan Janjić

Po svom sastavu (široka koalicija programski raznorodnih političkih partija međusobno i decenijama politički suprotstavljenih, kakve su DS, koja je predvodila na izborima Koaliciju za evropsku Srbiju, i SPS, koja je na izborima predvodila koaliciju SPS-PUPS-JS, kao i stranaka nacionalnih manjina – SVM i Koalicija za Sandžak Sulejmana Ugljanina) i po tome da je osnov za dogovor bio u osnovi negativna politika, odnosno sprečavanje da DSS, NS, SRS i SPS naprave vladu,

Ona u tom momentu nije bila po volji Zapada, jer ju je Zapad, a posebno njenog vođu Koštunicu, video kao prorusku, a to znači i dogovor o podeli uticaja nad kontrolom resursa, a ne zajednička politička platforma, ova vlada je nametnula pitanje da li je ona sposobna da išta uradi. To je pojačano i personalnim sastavom Vlade, kao i samom ličnošću premijera Mirka Cvetkovića. Po svim elementima ovo je slaba vlada.

Dovoljna potvrda za to je da je Cvetkovićeva vlada na jedvite jade privela svoj rad u 2008. godini. Budžet kasni mesecima, a njegovo usvajanje je u senci natezanja i međusobnog ucenjivanja pre svega članova vladajuće koalicije. Struktura budžeta je takva da ne uliva optimizam pred dolazeću 2009. godinu. Najpre, to je deficitiran, a uz to i restriktivan budžet, koji nije uspeo da sagleda sve realne izvore za svoje punjenje. Ovaj budžet se zasniva na pretpostavkama nerealno visokog rasta privreda i priliva inostranog kapitala itd.

Vlada u svom delovanju nije imala sistematizovani plan aktivnosti, već je pokušala da traži izlaz iz teške situacije u kojoj se Srbija nalazi u osloncu na samo deo energetskog stuba: na domaće resurse i privredu koja je u očajnom stanju, s jedne, i mogućnost povećanja snabdevanja prirodnim gasom iz Rusije, sa druge strane. No, ni za to Vlada ni predsednik Srbije nisu bili sposobni da obezbede potpunu podršku u Vladi, a ni u Skupštini.

Reč je, pre svega, o protivljenju Mlađana Dinkića, koji je učinio sve što je u njegovoj moći da se naftno-gasni sporazum ne realizuje, o nastojanju vođstva Vojvodine da se što više "ugradi" u sredstva koja se dobiju od eventualne prodaje Naftne industrije Srbije. Otuda je, brzo po formiranju Vlade, postalo jasno da Vlada Srbije ne može da Srbiji garantuje podmirenje tekućih energetskih potreba, a da se ne govori o dugoročnoj energetskoj stabilnosti, bez koje nema razvoja. Inače, Srbija ne može da obezbedi dovoljno energije potrebne za ubrzani razvoj samo kroz, inače nužno i korisno, povećanje saradnje s energetskim kompleksom Rusije, posebno kad je u pitanju prirodni gas.

Srbija mora da stvori okolnosti za bolje korišćenje voda, vetra, sunca, ali i da potraži partnere za izgradnju nuklearne centrale. Za to je potrebna strategija energetskog razvoja, koju Vlada nema. Uz to, energetska bezbednost i stabilnost Srbije se ne može postići bez saradnje s EU i bez aktivnog uključenja u, već dvogodišnju, raspravu o zajedničkoj energetskoj strategiji EU.

Svojevremeno, u ekspozeu premijera Cvetkovića nije bilo ni reči o finansijsko-ekonomskoj krizi, koja je već tada bila jasno najavljena. Uostalom, ovu temu je Vlada prihvatila pod snažnim pritiskom javnosti, a nije se potrudila da usvoji efikasni program suočavanja sa dolazećom ekonomskom olujom. Naime, Vlada je zarobljenik svog začeća i nije u stanju da se oprosti od stare prakse u kojoj moć stranog bankarskog kapitala kao i monopolskog špekulantskog poslovanja tajkuna nadilazi politički ugled i snagu same vlade, a i čitavog političkog vođstva Srbije.

Otuda, u delovanju Cvetkovićeve vlade nije uvaženo osnovno saznanje o savremenoj državi, a to je da su dva noseća stuba njene stabilnosti energetska stabilnost, jedan, i opšta i ljudska bezbednost, drugi. Vlada u ovim oblastim nije bila u stanju da smisli ništa izvan Koštuničinog nasleđa: vojna neutralnost, neuspešno upravljanje krizom na Kosovu, nerealno predstavljanje naftno-energetskog sporazuma Srbije i Rusije kao jedinog spasonosnog izvora energije i svežeg kapitala. Jedina novina, u odnosu na Koštuničinu vladu, je izbornopropagandna izmišljotina G17 plus, odnosno Mlađana Dinkića, takozvani posao stoleća s FIAT-om, koji će, navodno, preporoditi Kragujevac i Srbiju. Što se ovog posla tiče, veliki su izgledi da se pretvori u jednu da najvećih promašenih investicija Srbije u novijoj istoriji, ali i u novi izvor bogaćenja srpskih tajkuna.

I dok Vlada poklanja malo pažnje svetskoj krizi, građani, političari i stručnjaci se slažu u jednom: za Srbiju će 2009. godina biti godina pada investicija, novih nezaposlenih, umanjenog rasta proizvodnje i društvenog bruto dohotka, povećanja cena, pada vrednosti dinara itd. Iz ovakve ekonomske slike nije iznenađujeće ako dođe do porasta socijalnog i političkog nezadovoljstva.

Starim problemima (kao što su, nesnalaženje u upravljanju kosovskom krizom koja se iskomplikovala jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, nedefinisanim i nejedinstvenim odnosom političkog vođstva prema mogućim stranim partnerima), nastali su i novi problemi, a jedan od njih je sve šire nepoverenje Zapada u političke partije koje su u sadašnjoj vladi umnogome zahvaljujući zapadnim diplomatama.

Sam DS ima brojne unutrašnje probleme zbog borbe za prestiž unutarpartijskih interesnih grupa. Predsednik DS i Srbije Boris Tadić, za sada, relativno uspešno, rešava nesuglasice među političarima vladajuće koalicije i same DS. Nekad dobra ponuda, nekad ucena mogućim sudskim postupkom i slično, ali rezultat je privremeno smirivanje, čak i krize sa Dinkićem i njegovim pokušajima rušenja naftno-gasnog aranžmana između Srbije i Rusije. Međutim, ne rešavaju se problemi i koreni iz kojih proističu sukobi tako da se stvara novo i sve dublje nepoverenje.

Moguće je da na dosadašnji način Tadić održi Vladu, ali je u tom cilju nužno da je kadrovski-stručno ojača, da je rekonstruiše. Međutim, nema garancija da će to, na sledećim izborima, doneti pobedu DS. Istovremeno, sam Tadić je prinuđen da sve više deluje izvan ustavnog okvira predsednika republike. Ima i najava da će pokušati da sadašnji mandat protumači kao prvi, iako je drugi, i da pokuša da produži obavljanje funkcije predsednika republike za još jedan mandat. To Tadića dovodi u rizik mogućeg jedinog krivca, ukoliko projekt spasavanje takozvane proevropske vlade ne uspe.

Za sada, niko ne želi na izbore, jer nema ni novca ni energije, a nema ni raspoloženja građana za to. Uz to, kako se očekuje da 2009. bude teška za Vladu, opozicija nastoji da se što bolje pripremi. S jedne strane, Koštunica i njegov DSS jačaju saradnju s NS i Naprednom partijom Maje Gojković, a sa druge strane, Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića nastoji da prevlada muke izdvajanja iz SRS i da razvije infrastrukturu. SNS je popularan, ali to još nije dovoljno za izbornu pobedu.

Ukoliko uspeju napori Koštunice i Nikolića i dođe do njihovog ujedinjavanja, Srbija bi od 2010. godine mogla da bude pod vlašću ovih desničarskih partija. Ali, možda se pokaže i da je zapadna investicija u Nikolića i Vučića, započeta pre tri godine, bila dovoljna da ovi nastave "proevropsku politiku", pa i da srađuju s Tadićem.

Nezavisne Novine