Kakvo je to besmisleno pitanje u naslovu?

Piše: Petar Atanacković

Broj novinskih napisa i njihovih autora raste iz dana u dan: razni toholji, bjelice i pajkići, čavoški, saše adamovići, slađani nikolići, dejani lučići, vukadinovići i antonići – ma ko bi više pohvatao sva ta značajna imena srpske levičarske publicistike – pišu, govore, analiziraju, proučavaju i tako daju svoj doprinos sigurnom levom putu Srbije u… pa, valjda EU… Ali ne više bilo kakvu EU, već upravo socijalističku i levičarsku EU! 

Kakvo je to besmisleno pitanje u naslovu? Svaka budala koja reprezentuje neki nivo vlasti u ovoj zemlji smatra nužnim da prebrojava krvna zrnca političkim protivnicima, fašizam se širi na sve strane kao kuga, a sad odjednom neko postavlja ovakvo pitanje? Ne, ovo pitanje zaista je opravdano, jer ako niste znali, to što se može čuti od Tadića, Nikolića ili Dačića, ili što redovno dolazi iz usta unuka Hamdije Pozderca (videti pod Jeremić), to je sve – levičarenje! Danas su u Srbiji svi levičari: Aca Vučić i Sulejman Ugljanin su na levoj strani političkog spektra, isto kao i Slobodan Samardžić ili Maja Gojković. Demokratska stranka je jedna od perjanica Socijalističke internacionale, SPS je oduvek promovisao vrednosti socijalizma – prosto čovek ne može da se odluči da li su više potencirali slobodu, jednakost ili bratstvo. Vuk Drašković je oduvek bio vođa militantnih levičara sa Ravne Gore, a Mlađan Dinkić se uvek razlikovao od drugih ekonomista po svojim planovima za kolektivizaciju sredstava za proizvodnju. Voja Koštunica je još sredinom devedestih (otvoreno) pisao tekstove o egalitarizmu za socijalistički magazin Obraz, da bi danas (potajno) podržavao Nacionalni stroj, jedno avangardno omladinsko udruženje leve provenijencije.

U takvoj Srbiji, koja je masovno nagnuta u levo, izlaze brojni časopisi, dnevni listovi i internet magazini koji promovišu leve ideje: čisto da se gradivo učvrsti i da mala Srbija nikada ne skrene sa pravog puta, sa jedino moguće staze kojom hodi moderna evropska levica. Press, Pravda, Kurir, Glas javnosti, odnedavno i novosadski Građanski list – sve su to vodeća glasila levičarske Srbije u ovom istorijskom trenutku. A broj novinskih napisa i njihovih autora raste iz dana u dan: razni toholji, bjelice i pajkići, čavoški, saše adamovići, slađani nikolići, dejani lučići, vukadinovići i antonići – ma ko bi više pohvatao sva ta značajna imena srpske levičarske publicistike – pišu, govore, analiziraju, proučavaju i tako daju svoj doprinos sigurnom levom putu Srbije u… pa, valjda EU… Ali ne više bilo kakvu EU, već upravo socijalističku i levičarsku EU!

Sve do nedavno, smatrao sam sebe levičarem, ali sada imam krizu identiteta. Uvek sam smatrao da smo mi levičari u manjini, ali sad ispada da smo sigurna većina u ovom društvu. Štaviše, nije se to dogodilo odjednom – oduvek je bilo tako! Oduvek sam polazio od stava da radnici nemaju otadžbine (Marks) i da se komunisti bore protiv svog, a šovinisti protiv tuđeg nacionalizma (Lenjin), ali biće da sam bio u zabludi. Ali, sada sam shvatio jednom za svagda: ne određuje (nacionalna) svest (nacionalno) biće, već (nacionalno) biće određuje (nacionalnu) svest. Ostvarenje nacionalnih ciljeva usko je povezano sa ozbiljenjem socijalne pravde, duboko u sebi nacionalno je neodvojivo od socijalnog, nacionalizam i socijalizam čine jednu jedinstvenu celinu. Zato je Srbija u tolikoj meri levičarska, zato je u Srbiji vladao, vlada i vladaće (nacional)socijalizam.

Vođen željom da nadoknadim sve što sam propustio do sada, prepušten sam sebi i svojim zabludama, dao sam se na izučavanje modernih socijalističkih teorija. Na sajmu knjiga u Beogradu kupio sam drame druga Radovana, na Spensu sam našao knjige druga Dobrice sa popustom, Pravdu i Kurir redovno čitam, ali to mi ipak nije bilo dovoljno. Ali, onda mi se malo posrećilo: surfujući internetom od jednog do drugog levičarskog sajta, od Blood and Honour do dss.org.yu, naleteo sam na ultimativno antiglobalističko i levičarsko štivo. Da se informišem, ali i obrazujem, kulturno da se uzdignem, ali pre svega da se dobro zamislim nad sudbinom nas koji smo, eto, izgradili kuću nasred puta i oduvek bili na vetrometini. U moj život ušao je tiho, nečujno, lako, i izazvao potres. U moj život ponovo su ušli Vučelić & Vulin, u moj život stupio je Pečat.

Pečat je levičarski, socijalistički, pravi antiglobalistički magazin, koji se, na veliku žalost zlih globokrata i mondijalista, može naći kako kod kolportera, tako i na internetu. Uređuje ga poznati levičar Milorad Vučelić, zajedno sa svojim alter egom Aleksandrom Vulinom: dvojac levičarski nastojen skoro kao Krsta Cicvarić & Svetolik Savić, ljudi koje ni sva teška iskušenja iz proteklih 15-20 godina nisu odvratila od levih ideja. Ni svi popušeni tompusi, ni sva školovanja dece u švajcarskim buržoaskim internatima, ni sve parazitiranje na bedi opljačkanih i u rat gurnutih građana… nije u njima ugasilo levičarski humanizam, solidarnost sa sužnjima u svetu, revolucionarni žar i želju za ostvarenjem jednog boljeg i pravednijeg sveta. Opet su tu da bespoštedno kritikuju i liberale i konzervativce, da brane plemenite spoljnopolitičke ciljeve majčice Rusije i razotkrivaju grozne namere američke Imperije zla, da ukažu na probleme, raskrinkaju u svojim britkim analizama izdajnike koji probleme prikrivaju i konačno predlože jedina moguća rešenja za spas svih nas.

U Pečatu, koji je već dogurao do šesnaestog broja, ima svega za svakoga, ali generalna ideološka linija je jasna: čvrsti i nepopustljivi socijalizam osnovna je vrednost i cilj kako urednika i novinara, tako i jednako lobotomiziranih čitalaca. Na ovakvom temelju podiže se građevina u kojoj su svi elementi čvrsto povezani u jedinstvenu ideološku celinu, pa se, sasvim logično, jedan za drugim nižu tekstovi o američkom imperijalizmu, sistematskom uništavanju naše vojske, brainwashingu kroz nastavu građanskog vaspitanja, perspektivama Pokreta nesvrstanih, odbrani i zaštiti kako privremeno izgubljenih teritorija (od Srpske Krajine do Maćedonije i Stare Srbije), tako i onih koje su tek u planu za gubitak (Srpske Vojvodine, Srpskog Beograda…)

Klasični levičarsko-antiglobalistički ton prisutan je u svim tekstovima u ovom sjajnom časopisu: tu su i duh internacionalizma (Moramo braniti našu državu, broj 15) i antimilitarizam (Nato kontroliše vojsku Srbije, broj 12), borba za antiautoritarnu i nehijerarhijsku organizaciju društva (Sprečićemo otcepljenje Vojvodine, broj 14), ali i zalaganje za obrazovanje i vaspitanje oslobođeno svake autoritarnosti (Deca špijuni, broj 15). Veoma često susreću se tekstovi iz medicine i drugih naučnih disciplina, pisani na popularan i širokoj javnosti shvatljiv način (Stanišić u životnoj opasnosti, broj 12). Ali ozbiljne teme, pre svega kosovski problem, ipak dominiraju časopisom, pa im je utoliko posvećen i velik broj tekstova u kojima se na krajnje levičarski i antiglobalistički način prilazi njihovom rešavanju (Funkcionalno razdvajanje, broj 7).

Međutim, jedan pravi levičarski i antiglobalistički časopis ne može biti kompletan ako ne sadrži intervjue sa vodećim domaćim i stranim levičarima, antiglobalistima, disidentima, nezavisnim kritičarima i britanskim parlamentarcima. Džabe svi istraživački tekstovi i geopolitičke analize u duhu Smilje Avramov ili Milje Vujanović-Regulus, džabe antiglobalistički filozofski eseji Kusturičinog tipa, zalud svi Antonićevi objektivni i nepristrasni sociološki ogledi ako nema žive reči, razgovora, dijaloga, diskusije, pa nismo mi staljinisti i dogmate! Dijalog, polemika, sukob (istih) mišljenja nama je potreban – ma ne samo potreban, on je nama neophodan, kao vazduh koji dišemo, kao voda koju pijemo, kao hleb nasušni i kao račun u banci na Kipru još nasušniji! Upravo na tom tragu prenošenja žive levičarske i antiglobalističke reči, održavanja i raspirivanja vatre levičarstva i antiglobalizma u (ionako već levoj i antiglobalističkoj) Srbiji, Pečat donosi intervjue sa svim vodećim ideolozima i teoretičarima levice, ali i sa onima koji upražnjavaju antiglobalizam u svakodnevnoj praksi. Sa stranica magazina obraća nam se levičar Vučić, apeluje na nas antiglobalista Marko Jakšić, ekskluzivno za nas razotkriva stručnjak Duci Simonović, upozorava nas socijalista Tomislav Nikolić, analizira nam naša narodna socijalistička majka Mila Alečković-Nikolić, progovara u retkim trenucima odmora srpski Noam Čomski doktor Vojislav doktor Koštunica… A za prave sladokusce tu je ekskluzivni razgovor sa iskusnim političarem i diplomatom (kako to stoji u tekstu) Živadinom Jovanovićem, koji je od strane zlog trusta mozgova iz Bilderberg grupe G-6 nepravedno potisnut u zaborav… Ali, nije im uspelo! Žika se vratio na svetsku istorijsku pozornicu u velikom stilu!

Na posletku dolazi feljton, ona najznačajnija obrazovno-vaspitna komponenta u razvitku savremenog srpskog antiglobalizma. A kad tamo – Milorad Vučelić! Bilo kuda, Vučela je svuda! Vučela koji je odlučio da nesebično podeli sa nama svoja životna iskustva: život i priključenija harizmatičnog vođe nove srpske levice, konačno, dugo očekivano, ekskluzivno, na stranicama Pečata. Istini za volju, Vesna Zmijanac i prljave udbaške igre slabo se spominju, ali zato ostalo… Prava bomba bre! Životna priča dostojna jednog Džejmsa Bonda! Vučela, Srbine, da nisi Srbin, bio bi top celebrity u evropskim mondenskim letovalištima, sve od Bijarica pa do Monte Karla! I Holivud i Bolivud bi suvim zlatom plaćali za ekskluzivno pravo na ekranizaciju tvoje biografije! Ali kako nas svi mrze, ništa od svega toga! Ali Vučela ionako prezire sve te prizemne materijalne stvari, pa mu nije ni najmanje žao! Ne može ti niko ništa, jači si od sudbine! Stvarno, sav sam se naježio kad pomislim koliko je samo žrtvovao taj čovek za sve nas, a mi hulje ne znamo ni hvala da kažemo…

Eto, tako izgleda vodeći list srpske levice i antiglobalističke scene. Dao bog da doživi još brojna izdanja! Još najmanje 16.116 brojeva! Ako ništa drugo, barem zato da jednog dana psiholozima i psihijatrima slučajno ne zafali materijala za uspostavljanje dijagnoze… Jer nama koji smo nekom nesrećom savremenici svemu ovome ionako neće verovati samo na časnu reč.

I šta još reći na kraju, osim, možda, neke masne psovke?

Jer sa ovakvim levičarima kome uopšte i trebaju desničari?

E-novine