Mobing najčešće sprovode iskompleksirani šefovi, mediokriteti koji znaju da ne mogu dalje da napreduju, pa svoju ličnu frustraciju leče kroz ničim izazvano maltretiranje zaposlenih

Piše: A. Grubeša

– Poslednjih godina, nažalost, ne prelazimo u kapitalizam, nego u robovlasničko društvo, jer se mnoge novokomponovane privatne gazde ponašaju kao pravi robovlasnici, a njihovi zaposleni su klasične žrtve mobinga, uznemireni su i uplašeni za svoju budućnost. A sve to prolazi mimo naših vlasti, iako bi mobing morao biti i sudski sankcionisan, ali je ova pojava potpuno izostavljena iz Zakona o radu, iako se radi o ugrožavanju zdravlja na poslu – istakao je predsednik udruženja Stop mobing Aleksandar Ilić, učestvujući na jučerašnjem okruglom stolu na temu mobinga – rasprostranjenog vida zlostavljanja i uznemiravanja na radnom mestu, u organizaciji Pokrajinskog sekretarijata za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova.

Konkretno, mobing predstavlja uznemiravanje na poslu, koje se ponavlja tokom dužeg vremenskog perioda i ima izrazito ponižavajući efekat na žrtvu. Pod mobingom se pre svega podrazumeva psihološki teror, bilo verbalni ili neverbalni, i neprijateljska, neetička komunikacija jednog ili više pojedinaca sa kolegom ili koleginicom koji su time stavljeni u bespomoćnu situaciju. Nažalost, zbog učestalosti i dugog trajanja te situacije, mobing neretko dovodi do značajnih mentalnih, psihosomatskih i socijalnih patnji žrtava takvog tretmana.

Žrtve nesposobnih moćnika

– Živimo u vremenu poremećenih moralnih vrednosti i kod nas je nečije osiono, "frajersko" ponašanje "in", umesto da nailazi na opštu osudu. Zapravo, moberi su obično manje sposobne, ali moćne osobe, bez ključnih emotivnih kapaciteta, a ova pojava se najčešće uočava kod poslodavaca kod kojih nije jasna raspodela posla i odgovornosti. Međutim, iako zaista ima situacija u kojima je poslodavac sasvim korektan i zapravo ni ne zna šta se dešava na nivoima ispod njega, pravi poslodavac bi morao biti i te kako dobro obavešten o svemu što se događa u firmi i svestan svoje odgovornosti – istakla je juče u ime Unije poslodavaca Vojvodine Biljana Stošić-Stojanovski.

– To su situacije u kojima se svesno ide na urušavanje i poništavanje čoveka kao ličnosti, do te mere da ima firmi u kojima praktično čak postoji i plaćeno mesto mobera – čoveka koji za interese poslodavca maltretira zaposlene, dovodeći ih u situaciju u kojoj će sami, pod nepovoljnim uslovima, otići iz firme u kojoj rade. Ali se postavlja pitanje nismo li mi ipak suviše siromašna država da bismo sebi tako nešto priuštili. Jer mobing, kroz loš međusobni odnos kolektiva, posledično dovodi do velikog pada produktivnosti i takva pojava na kraju stvara samo gubitak za poslodavca – rekao je Ilić.

Po njegovim rečima, mobing najčešće sprovode iskompleksirani šefovi, mediokriteti koji znaju da ne mogu dalje da napreduju, pa svoju ličnu frustraciju leče kroz ničim izazvano maltretiranje zaposlenih. A posledice su razne – hronična depresija, alkoholizam… i čovek koji je izložen mobingu nikada ne može biti ni dobar otac, niti dobar roditelj, već samo materijal za psihologe.

– Da li je moguće da je zaista nečiji cilj da uništi ovu naciju i učini je bolesnom, i da, umesto da imamo zdravu radnu sredinu, dozvoljavamo da kojeko, sa osam razreda osnovne škole, kupuje domaće firme i da se prema radnicima ponaša kao pravi robovlasnik, konstantno ih izlažući psihološkom teroru i neizvesnosti? – zapitao se Ilić.

Izostanak zakonske regulative

Istraživanja pokazuju da je oko 8 odsto radnika, ili 12 miliona ljudi u zemljama EU u nekom trenutku trpelo mobing. Međutim, ova sfera je zakonski regulisana jedino u Švedskoj i Francuskoj, mada postoji široko shvatanje veličine problema, pa i druge zemlje, poput Hrvatske, uveliko rade na zakonima koji bi tretirali pojavu mobinga, kao i mere zaštite i podrške žrtvama. Stoga je juče i pomoćnica pokrajinskog sekretara za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova Jelica Rajačić-Čapaković najavila formiranje radne grupe koja bi pripremila ovakav zakonski predlog za Skupštinu Srbije, ili ga makar, što je i izvesnije, uobličila u jednu od budućih odluka Skupštine Vojvodine.

Najčešći vidovi uznemiravanja/mobinga uključuju ograničavanje komunikacije, ograničavanje socijalnih kontakata, odnosno izolaciju žrtve, napade na ličnu reputaciju i njeno krivljenje, kritike kvaliteta obavljenog posla koje su obično potpuno neargumentovane, kao i direktne napade na zdravlje kroz prisiljavanje žrtve na zdravstveno pogubne poslove, uskraćivanje godišnjeg odmora, pa čak i seksualno uznemiravanje. Inače, istraživanja su pokazala da su najčešće žrtve mobinga "poštenjaci", odnosno ljudi koji žele da misle svojom glavom i koji su uočili i prijavili nepravilnosti u radu firme, kao i osobe sa invaliditetom, sveže zaposleni ili stariji radnici pred penzijom, pripadnici manjinskih grupa ili jednostavno oni koji su se usudili da zatraže bolje uslove rada, unapređenje ili povećanje plate, bez obira koliko su njihovi zahtevi opravdani. Mobing je mnogo više od povremenih konflikata među zaposlenima i podrazumeva svesnu nameru onoga ko sprovodi mobing, bilo da je u pitanju pretpostavljeni ili kolege, s krajnjim ciljem da žrtva prekine radni odnos i napusti firmu.

– Posledice mobinga su ogromne, kako za njegove direktne žrtve, tako i za članove njihovih porodica i ko zna koliko se brakova u Srbiji zapravo razvelo upravo zbog mobinga. Naš zakon o radu tretira samo fizičke povrede, dok se nigde ne govori o psihičkim, koje se teže uočavaju a još teže leče. Međutim, stopa nezaposlenosti u Srbiji je 30 odsto, a strah od gubitka posla se nedavno popeo na prvo mesto fobija kod građana, iz čega se može zaključiti zašto žrtve mobinga dugo ćute i trpe ono što im rade na radnom mestu, nikome se ne poveravajući o tome – naglasila je predstavnica Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Jadranka Jakšić, dodajući pritom kao definiciju mobinga da iza svake prepotencije stoji neka impotencija, te da su česte mete mobinga zapravo sposobni i vredni ljudi, koji su žrtve zavisti svojih kolega.

Dnevnik