Istraživanja dr Lenke Blehove Čelević o položaju žena u Kotoru i na Mediteranu u srednjem veku

Piše: Nataša Marković/Danas

Iako su vekovima istoriju pisali isključivo muškarci, a tumačenje sveta bilo ekskluzivna muška priča, u kojoj nije bilo mesta za nevidljivu žensku istoriju, sve je više žena koje lagano ali sigurno, poput dr Lenke Blehove Čelebić iz Kotora, zaposlene u Istorijskom institutu Univerziteta Crne Gore, osvajaju taj ekskluzivni muški prostor. "Žene srednjovekovnog Kotora" je njena veoma zanimljiva doktorska teza i povod za naš razgovor.

Lepa, obrazovana, vredna, strašan naučni istraživač, stručnjak za srednji vek, u svom istraživačkom radu služi se sa osam stranih jezika, a za jednu od svojih knjiga pročitala je petnaest hiljada fajlova u kotorskim arhivima. Završila je klasičnu filologiju na prestižnom Karlovom univerzitetu u Pragu, gde je i rođena, a doktorirala istoriju u Jugoslaviji, na Univerzitetu u Novom Sadu.

Dve zanimljive knjige dr Lenke Blehove Čelebić, lansirale su je u orbitu ozbiljnih i prestižnih istraživača Balkana, a to su: "Žene srednjovekovnog Kotora" (Cid, Podgorica 2002) i "Hrišćanstvo u Boki 1200-1500" (Pobeda, Narodni muzej Crne Gore i Istorijski institut Crne Gore, Podgorica 2006). Za pomoć u svom dugogodišnjem istraživanju, zahvalna je čuvenom dr Milošu Miloševiću i don Antonu Belanu.

Kako se osećate u tom muškom zamku?

– Još uvek kao studentkinja, ali sve je više žena sjajnih istraživača istorije. Kada sam pisala studiju "Žene srednjovekovnog Kotora" imala sam na umu sledeće: istorija ili njena vidljiva strana, odaje utisak tvorevine muškarca. Bitke i osvajanja, političke borbe i crkvena istorija bez sumnje su bila polja gde je muškarac kao ratnik, političar i duhovno lice dominirao. I kako su istorijski izvori i duhovna dela pisana isključivo muškom rukom, to stanje je neminovno uticalo na viđenje stvari, na imago mundi – sliku sveta. U današnjem svetu, bar u evropskom kontekstu, ženski rad je normalna pojava: žene su prisutne u javnosti kao političari, oblikuju društvenu svest kao prosvetni i kulturni radnici, naučnici, ekonomisti. Ali, da li je zaista tačna predstava koju imamo o prošlim vremenima – predstava ženske populacije bez ikakvog, osim privatnog uticaja? To je bilo glavno pitanje na koje sam htela da odgovorim.

Kažite nam nešto uopšteno o ženama u srednjem veku u Evropi?

Služavke i plemkinje Siromašne devojke davane su u službu kao deca, a u gazdinoj kući su zaradile platu koja im je bila odskočna daska za miraz i udaju. Neke služavke postale su gazdine naložnice i kasnije ih je gazda udao sa dobrim mirazom. O onima koje se nisu udavale brinule su porodice u kojima su radile do kraja života, što posebno važi za dojilje. Pod stare dane im je gazdina porodica pružala smeštaj i izdržavanje. Kada se služavka udala, postala je pripadnica građanskog staleža. Imala je zapravo mnogo više mogućnosti da poboljša svoj društveni i imovinski status. Najmanje mogućnosti da promene svoj život imale su vlastelinke. Ako nisu imale dovoljno veliki miraz, nisu se mogle udati za vlastelina, a brak sa pučaninom nije dolazio u obzir.

– U srednjem veku, koji je po nekim istoričarima trajao, od pada Rimske imperije sve do kraja XV veka, vladala je hrišćanska doktrina, stvarana od velikih crkvenih očeva, od Augustina sve do Tome Akvinskog. Crkveni očevi su ženu videli kao veliku nepoznanicu, malo zazirali od nje, ali je i prezirali. Žena je po njihovom učenju bila biće koje je trebalo držati u poslušnosti. Trebalo joj je prekratiti puteve do samoosvešćenja i obrazovanja, nametnuti joj pokoru. Na Sorboni i drugim univerzitetima se na primer diskutovalo na temu da li žena ima dušu? Žena je bila shvatana kao posuda greha, prihvatana je samo ako je pobožna, smerna, bez vlastitog stava.

Kako su u to doba živele žene u Boki Kotorskoj?

– Iščitavanjem arhivskih dokumenata može se doći do sasvim konkretnih podataka o ženama tog doba. Devojke, ili pre devojčice, bile su obećane muškarcu često od kolevke. Zvanične veridbe se pominju od starosti od osam godina! Od ove starosne granice mladi su ulazili u brak. U takvom uzrastu devojke nisu imale izgrađenu ličnost i najčešće bez pogovora su pristajale na odluku roditelja. Često su udavane za starijeg čoveka koji im je mogao obezbediti egzistenciju. Za mladiće od 14 i malo više godina, uglavnom su udavane plemkinje, jer su se u takvim slučajevima venčavale loze.

Brak je bio isključivo ekonomska transakcija?

– U sklapanju braka bile su bitne imovinske komponente, nikako ljubav, ili razumevanje, zdravlje, nikako lepota, dogovor porodica, nikako odabir. Devojka je obavezno morala imati miraz, zavisno od toga kojem je socijalnom sloju pripadala. Miraz je bio njen, i ostao je njen, i nakon prestanka braka, dakle, nakon smrti supružnika. Miraz je bio ženina sigurnost. Prenosio se i u drugi brak, ni žena ni suprug nisu smeli da ga troše. Tek je na samrti žena smela da pokloni četvrtinu miraza u bogougodne svrhe, ili kako joj se svidelo. Ostale tri četvrtine smela je raspodeliti samo svojoj deci, posebno ćerkama. U bračnom ugovoru su sve do detalja navedene sve stavke miraza, od nekretnina do haljina i nakita. Kod svake stavke navodi se protivvrednost u novcu. Ugovor je bio ženina zaštita.

Kako su prolazile devojke koje nisu imale miraz?

– Devojka koja nije imala miraz nije se mogla nadati braku. Često je završavala u samostanu, mada se ni u samostan nije moglo doći bez ičega. U samostan su davane ne samo obične devojke bez miraza, već i plemkinje čije porodice nisu mogle da skupe miraz koji bi bio na visini njihovog staleškog statusa.

Krajem XV veka samostani su bili pretrpani. Sve veći broj žena koje su se htele zarediti, ali nisu nalazile mesta u samostanima, pridružile su se trećem redu, tercijarima. Tercijari i tercijarke živele su u gradu i zarađivale za život vlastitim radom, brinule o bolesnicima, bavile se dobrotvornim radom. Zbog bezbednosti uvek su živele u malim zajednicama. Porast ovih komuna, uklapa se u opšti evropski trend moderne pobožnosti, koji se trudio da redovnički život učini pristupačnim širokim slojevima populacije, da ukine raniju isključivost samostanskih zadruga.

Kako se živelo u samom gradu Kotoru?

– Žene su bile zatvorene u kući sa decom i poslugom. Živelo se u zajednicama po više generacija u jednoj kući. Mlada odiva je često gubila kontakt sa svojom porodicom, posebno ako je dovedena iz drugog kraja. Morala je izdržati brojne porode, oskudicu koja je bila poznata i u bogatim kućama, brojne ratove i epidemije koje su zadesile Kotor. Opstanak porodice je u takvoj situaciji u mnogome zavisio od žena.

Kažite nešto o dvojnom moralu tog vremena?

– Dvojni moral je pogađao pre svega ženu. Muškarcu je bilo dozvoljeno mnogo toga, dok su se ženini prestupi strogo kažnjavali. Muškarci su u srednjem veku gotovo slobodno držali naložnice, izdržavali ih, često su supruge brinule o muževljevom vanbračnom potomstvu. Po pitanju dvojnog morala liberalnije je bilo crkveno nego civilno zakonodavstvo prema ženama. Brak je za crkvu bio neraskidiv i ona je branila ženino pravo da ne bude napuštena i zapostavljena. Civilno pravo je strože kažnjavalo ženine prestupe, zbog preljube se u Kotoru gubio miraz.

Žena je bilo više?

– Usled rataova i teških uslova u kojima su radili muškarci, posebno pomorci, u svim mediteranskim društvima bilo je više žena. Sama ova činjenica daje nam za pravo da tvrdimo da je uticaj žena na javna događanja bio veći nego što se to čini. Žene u srednjovekovnom Kotoru, zbog čestog odsustva muževa, bile su primorane da preuzmu stvar u svoje ruke. Bile su kičma domaće radinosti, zanatstva, trgovački i novčarski aktivne, držale su krčme, vodile radove na seoskim imanjima, dizale sporove zbog nenaplaćenih dugova. Sve su to radile u nepovoljnim uslovima, njihova stvarna pozicija bila je oslabljena činjenicom da su žene. Ipak, znale su se izboriti.

Danas